Dok na svim TV kanalima novinari sa senzacionalističkim žarom u očima pričaju o masovnim ubistvima, terorističkim napadima, kontroli naoružanja, pravnoj regulativi i „potresnim svedočenjima očevidaca” povezanim sa sve češćim masakrima, svi razmišljamo kako su takve vesti previše često vest dana.

Dilema koja se nameće pred takvim prizorima je da li dovoljno brinemo o ličnoj sigurnosti i sigurnosti svoje porodice. Često su slučajni gledaoci ovakvih vesti i deca, od namlađeg do školskog uzrasta.

I sami potreseni ovakvim vestima roditelji nekad na pitanja dece odgovore zbunjujuće, nespretno pokušavajući da obiljem informacija racionalizuju tragediju.

Sasvim mala deca imaju limitiranu mogućnost razumevanja takvih događaja. Ako im jednu nepoznanicu zamenite drugom, teško da će bilo šta razumeti. Nerazumevanje rađa strah, a poslednje što želimo je da im usadimo iracionalni strah od smrti kao posledice nasumične pucnjave ili eksplozije.

Dečiji neuropsihijatar Michael Brody kaže da deca do školskog uzrasta ne mogu jasno da shvate pojam ubistva. Ukoliko saznaju takvu vest, treba im samo reći da su takvi događaji izuzetno retki i da ne verujete da se njima može desiti bilo šta slično jer je okruženo ljudima koji ga vole i brinu o njemu. U svakom slučaju, deca i u tom uzrastu povezuju činjenice, i zato im ne možete tvrditi da se to nikada nikome koga znaju neće desiti, jer oni primećuju da se to upravo nekom dogodilo. Olako izrečena tvrdnja da su bezbedni, narušiće vaš kredibilitet. Umesto toga, treba ih zaštititi od takvih vesti, i ne razgovarati o tome pred njima.

Po rečima Brodya, sasvim mala deca se osećaju komforno samo u normalnosti.

Već sa 8 godina deca razumeju posledice ubistva i mogu izraziti zabrinutost za žrtve, naročito ako su njihovog uzrasta. U 9. ili 10. godini, deca suočena sa ovakvim vestima osećaju zabrinutost za ličnu sigurnost i sigurnost svoje porodice. Po rečima Brende Bursch, predavača na predmetu Dečija psihologija na Univerzitetu u Kaliforniji, deci školskog uzrasta ne možete uskratiti informacije, jer će oni do njih doći u društvenom okruženju. Potrebno je podsetiti ih šta vi i ostali članovi porodice radite da biste ih zaštitili od potencijalno opasnih situacija.

Ukoliko je, u najgorem slučaju, dete bilo svedok ubistva, ranjavanja ili slične situacije, normalno je da će u periodu oporavka od traume imati poremećaj sna, napade plača ili panike i pojačan osećaj straha. Psiholozi smatraju da su razgovor sa roditeljima i njihova podrška u ovakvim situacijama korisniji od stručne pomoći, čak predlažu da se roditelji konsultuju sa psihologom bez prisustva deteta i pokušaju da u mu kroz takvu vrstu saradnje sa stručnim licem pomognu. Ukoliko dete nastavi da ispoljava posledice traume i nekoliko nedelja nakon događaja, onda je svakako neophodno da se stručno lice uključi u direktnu pomoć.