Sigurno ste do sada mnogo puta čuli, a verovatno i sami izgovorili jednu od karakterističnih izreka sa našeg prostora: „Idem, pa tačno da sekire padaju sa neba”, ali da li ste se nekada zapitali gde leži koren ove neverovatne pojave, kako to da baš sekire padaju i otkuda one na nebu?
Da sa neba osim kiše, grada i snega mogu da padaju i životinje, svedoči retka meteorološka pojava koja se naziva „kiša životinja” (raining animals), u kojoj sa neba padaju najčešće ribe i žabe, ali i puževi, ptice i neki biljni plodovi. Pretpostavlja se da do ovog atmosferskog fenomena dolazi usled jakih vetrova koji jadne životinje uhvate u svoj vrtlog, a potom ih nasumično izbace sa tako velike visine da njihov pad na zemlju podseća na kišu.
Mada svi vetrovi sveta do sada nisu uspeli da usisaju samo sekire sa jednog prostora, kod nas vekovima postoji bojazan da bi baš one mogle da padaju sa neba. Kako je naš narod čuven po tome da prkosi sudbini, on će uprkos i ovakvoj nepogodi hrabro hrliti da ostvari ono što je naumio, što znači da se izreka: „idem, pa makar padale sekire sa neba” može slobodno zameniti jednom kratkom rečju - inat.
Sekire još niko nije video da padaju sa neba, a izraz postoji. Zašto?
Odgovor se nalazi u slovenskoj mitologiji, po kojoj je nebom iznad nas vladao Perun, bog groma i olujnog neba, dok je zemljom vladao zmajoliki bog Veles, koji je pored Peruna bio jedino slovensko božanstvo koje su poštovali svi slovenski narodi. Koliko je bio veliki uticaj ova dva božanstva kod nas i koliko je njihov kult bio snažan, govori podatak da je dolaskom hrišćanstva ulogu Velesa preuzeo Sveti Vasilije, a Peruna Sveti Ilija gromovnik.
Perun je predstavljen kao snažan muškarac duge brade, koji poseduje munje i gromove. Dok sa ženom Dodolom (boginjom kiše) plovi nebom u kočijama koje vuče jarac, on stvara toliko strašnu buku na zemlji da od kloparanja točkova grmi. U njegovo magično oružje spada sekira koja prilikom pada na zemlju izaziva udar groma, a mesto koje je pogodila se pretvara u kamen. Usled tako snažne moći, sekira je postala zaštitni znak koji su Sloveni poput amajlije nosili oko vrata.
Kao bog stoke, Veles je predstavljen kao rogat, ali snažan i muževan čovek. Bio je zaštitnik pastira, mudrosti i plodnosti. Verujući da im od njega zavisi preživljavanje, jer on poseduje useve, polja i životinje, Sloveni su prema njemu gajili strah i poštovanje. Njegova žena je bila Devana, bogonja lova i gospodarica šuma.
Da li zbog toga što je, kako kažu legende, Veles ukrao Perunu stada i podanike na zemlji, ili zbog toga što je tokom Perunovog venčanja Veles izjavio ljubav Dodoli, njih dvojica su bili u ozbiljnom sukobu. Perun je proganjao Velesa po zemlji, napadao ga munjama sa neba i gađao sekirom koja mu se poput bumeranga stalno vraćala. Uzimajući oblik raznih životinja, drveća i ljudi, Veles je uspevao da pobegne. Smatralo se da mesto u koje je udario grom je ono na kome se Veles sakrio. I tako su padale sekire sa neba sve dok se Perun ne umori ili ne uspe da pogodi Velesa, a onda u znak trijumfa na zemlju pošalje kišu.
Otuda u želji da istakne snažnu volju u nekoj svojoj nameri, naš narod će i danas reći:
„Idem, pa makar sekire padale sa neba”.
