Ovaj moćni uspavani džin se paradoksalno probudio 24. avgusta 79. godine, samo dan nakon „Vulkanalije”, velikog festivala održanog iste godine u Rimu u čast boga vatre Vulkana, a njegova erupcija je bila takvih razmera da je ostala zabeležena kao najpoznatija u istoriji čovečanstva.

Iako je erupciju najavljivao mesec dana ranije, kada su u ovim gradovima presušili svi bunari, niko se nije sklonio niti shvatio opasnost. Tog 24. avgusta Vezuv se oko podne zlokobno oglasio izbacivši ogroman crveni plamen ka nebu koji se ubrzo pretvorio u crni oblak toliko veliki da je potpuno zaklonio sunce, pa se činilo da je zavladao mrak. Iz njega je kuljalo ogromno kamenje brzinom i do 160km/h, i širio se otrovni plin koji je tokom naredna tri dana ugušio oko 18.000 ljudi, a potom ih prekrio pepelom visokim 6 metara.

Izvor koji je umnogome pomogao retrospektivi stradanja ovih gradova i koji je pojasnio zbog čega se narod nije na vreme evakuisao, je pismo koje je kao očevidac Plinije Mlađi uputio Tacitu, a u kome opisuje ono što je video i čuo kasnije o stradanju svog ujaka:

Bio je u Mizenu gde je imao neposrednu komandu nad flotom. Dvadeset četvrtog avgusta, otprilike oko jednog sata posle podne, javila mu je moja majka da se vidi jedan neobičan oblak, čudnog oblika i veličine. On se sunčao, pošto se upravo okupao u hladnoj vodi, i ležeći je jeo i nešto čitao. Zatražio je sandale, pa se popeo na uzvišenje odakle se ta pojava najlepše mogla videti. Dizao se oblak (nije se iz daljine videlo sa koje planine, i tek kasnije se pokazalo da je to Vezuv), čiji je oblik, kad se uporedi sa drvetom, bio najsličniji piniji. Dizao se kao na veoma visokom stablu, zatim se širio u vidu grane, valjda zato što je dunuo vetar. Posle toga je vetar slabio i oblak više nije mogao da se digne uvis, verovatno zato što je bio suviše težak, pa ga je težina zaustavila i on je počeo da se prostire u širinu. Čas je bio beo, čas opet mutan i pun mrlja, zavisno od toga da li je u visini lebdela prašina ili pepeo.

Danas znamo da je ovaj „crni oblak” bio piroklastični oblak satkan od pregrejanog plina, pepela i kamenja koji izviru iz vulkana, a na osnovu onoga što Plinije dalje piše saznajemo da je ovu pojavu pratio jak zemljotres i ogromni talasi mora koji se danas mogu svrstati u jednu reč - cunami. Na osnovu ovog dokumenta i kasnijih arheoloških pronalazaka se može zaključiti da su postojala dva osnovna razloga zbog kojih stanovnici i gosti ovih odmarališta nisu na vreme pobegli:

1. Na Vezuv su gledali kao na planinu, pa shodno tome nisu očekivali opasnost.
2. Kada su shvatili da je situacija ozbiljna na njih se obrušilo kamenje koje ih je nateralo da sigurnost potraže u kućama, koje su se na kraju obrušile na njih.

Na današnji dan nestao je jedan svet stvoren na temeljima hedonizma nesavršenog društva. Vezuv je učinio da antička rimska odmarališta koja su pre svega predstavljala mesta zadovoljstva i seksualne slobode, postanu gradovi koji se danas pamte po epskim razmerama smrti.

Dubok sloj pepela koji je pokrio gradove u podnožju vulkana je sa jedne strane učinio da oni budu zaboravljeni, ali kada je u 18. veku počelo njihovo iskopavanje, upravo je ta velika količina pepela učinila da ostaci njihovih stanovnika, nameštaj, garderoba i životinje ostanu sačuvani kroz vekove.

Sipajući gips u kamene šupljine, arheolog Đuzepe Fjoreli je uspeo da pronađene ostatke pretoči u figure čiji izrazi govore o agoniji pretprljenog straha u poslednjim trenutcima života.

Prve pronađene erotske freske su bile sakrivene od javnosti, ali daljim arheološkim istraživanjima potvrđeno je da je samo u Pomeji bilo oko 30 bordela, od kojih je jedan ostao potpuno sačuvan.

Herkulaneum je otkriven 1738. godine, a Pompeja 1748.

Pričajući priču jednog društva koje je postojalo pre skoro 2000 godina, danas Pompeja i Herkulanum fasciniraju ne samo zbog očuvanosti samog trenutka kada se život u ovim gradovima ugasio, već i zbog toga što oni svedoče o ljudskom hedonizmu koji na jeziv način odražava i naše doba.

U to daleko, nestvarno doba, bogati Rimljani su živeli poput današnjih bogatih ljudi. Okruženi istinskim konforom (danas luksuzom) na odmoru, uživali su u porocima koji je odisao erotikom.

Jedna od pronađenih slika predstavlja muškarca i ženu koji isprobavaju novu pozu u seksu, dok rob stoji u pozadini i čeka da li će im i tog trenutka nešto zafaliti.

Pronađeni primeri erotske umetnosti promenili su pogled na čitavu rimsku umetnost, dok se u javnosti pojavilo verovanje da je na ove gradove poslata „Božija kazna” jer su zbog takvog načina života bili ukleti.

Kada se Vezuv naljutio nije birao da li su siromašni, bogati, slobodni ili robovi, svi su nestali zadejno.