Iako se u američkoj državi Oregon nalazi dvadesetak jezera koje zovu „izgubljenim”, samo jedno zaista zaslužuje svoje ime. Svakog leta ono nestaje kroz veliku rupu na svom dnu i ostavi za sobom livadu, sve do prvih jesenjih kiša.
Do Izgubljenog jezera se stiže lako jer leži do veoma prometnog autoputa Santiamov prolaz, ili Oregon autoputa 20. Nastalo je pre 3000 godina kada je vulkanska lava blokirala rečne kanale i stvorila mali sliv. Jezero počinje da se puni kasno u jesen preko nekoliko malih površinskih struja, i nastavlja da raste tokom zime od kiše i snega. U kasno proleće, svu vodu usisa jedna rupa.
Rupa je povezana sa lava tubom, cevastom jamom koja se formirala kada se potok lave hladio i formirao tvrdu koru, ispod koje vrela lava još uvek tekla. Kada je lava iscurila, ostala je šuplja cev. One u prirodi mogu imati prečnik mali kao stopalo, ali i velik kao tunel metroa. Tokom jeseni i zime lava tuba Izgubljenog jezera se pod naletom padavina zasiti i prestaje da izvlači vodu iz jezera, a ono počinje da se puni do dubine od oko 3 metra.
Voda koju tuba „proguta” nastavlja zanimljivo putovanje. Ona puni podzemne rezervoare i hrani izvore do kojih stiže kroz mnogo nivoa filtracije. Procenjuje se da se voda iz jezera filtrira 7-10 godina pre nego što završi u nečijoj čaši.
Ovaj prirodni sistem prečišćavanja atmosferskih padavina ima i svog neprijatelja. To je, naravno, čovek. U rupi često završava krupan otpad poput automobila i velikih mašina. Pretpostavlja se da nesavesni ljudi to rade iz čiste zabave, da provere koliko je jama duboka i da li je moguće zatrpati je. Iz tog razloga, šumarska služba patrolira po okolini da bi sprečili da krupan otpad zaguši jamu, što bi moglo da izazove masivne poplave i blokadu autoputa.
