U prirodnim uslovima može da dostigne visinu od 8-10 metara i rađa jednom godišnje, ali ako se kultiviše i redovno zaliva cveta i rađa tokom cele godine. Samo drvo raste veoma sporo, i nekada je potrebno da prođe i 10-15 godina dok ne postigne punu zrelost. Tokom sezone jabutikabe hiljade uličnih prodavaca nudi sveže plodove ovog neobičnog grožđa u mrežastim kesama, a njihovi konzumenti pokriju ulice Minas Geriasa tamnoljubičastim flekama od opni koje su previše tvrde i opore da bi ih sažvakali.

Lokalno stanovništvo obilno konzumira ovo voće u svežem stanju, a kako zbog velike količine šećera njegova fermentacija počinje rano, svega 3-4 dana nakon branja, nije pogodno za duži transport. Iz tog razloga se veoma retko može naći u marketima van područja gde raste. Koristi se za pripremu džema, soka, sirćeta, veoma jakog vina i likera. Sok se naročito preporučuje trudnicama zbog visokog procenta gvožđa. Plod jabutikabe obiluje antioksidantima, protivupalnim i antikancerogenim agensima, a opora esencija dobijena iz njegove opne osušene na suncu se od davnina koristi kao lek za ublažavanje tegoba kod astme i hronične upale krajnika. Realno je očekivati da će se uskoro na tržištu Evrope i severne Amerike, prateći trendove guarane i akai bobica, zbog svojih lekovitih svojstava i jabutikaba pojaviti kao novo „supervoće”.

Ime jabutikaba vodi poreklo iz Tupi jezika, jabuti (kornjača) i caba (mesto), što bi se moglo prevesti kao „mesto gde se nalaze kornjače”. U Brazilu postoji široko usvojena metafora za stvari koje su tipične za tu državu, a koje pežorativno nazivaju „jabutikaba”, jer se dugo smatralo da ova voćka prirodno uspeva samo u toj zemlji. Danas se jabutikaba može naći i u Argentini, Paragvaju i Boliviji, ali i u mnogim domovma širom sveta, jer je zbog sporog rasta pogodna za gajenje kao sobna bonsai biljka. Nažalost, u bonsai formi je samo ukras, jer ne daje ove zanimljive plodove.

Izvor: Flavors of Brasil