Nove tehnologije koje su korišćene u domaćinstvima tokom 18. i početkom 19. veka, prvenstveno gasne i uljane lampe, ali i kamini, dimnjaci, kasnije bojleri i ostali kućni aparati su dovodili do učestalih požara, pa je posledično rastao i broj pronalazaka i kreativnih mehanizama koji bi omogućili bekstvo iz kuće u plamenu. Ma koliko bili maštoviti, činjenica je da ni jedan od ovih klimavih izuma koji podrazumeva skok kroz prozor danas ne uliva mnogo poverenja, a moguće da je isti slučaj bio i u prošlosti.

Davne 1860. godine nekoliko stotina radoznalih Njujorčana se okupilo ispred Gradske kuće kada se nekoliko hrabrih momaka neustrašivo spustilo niz tobogan napravljen od elastičnog platna koji je bio pričvršćen užadima za prozore. Izumitelj ovog tobogana, izvesni Joakim Smit je pobrao jednake ovacije kao i grupa muškaraca koji su se u jednom komadu spustili na zemlju.

Pokazalo se da otvorena grejna tela i moda tog vremena koja je podrazumevala raskošne krinoline sa više metara platna i širokim obručem nisu baš najsrećniji spoj, pa je dvadesetak godina kasnije američki pronalazač Bendžamin Openhajmer osmislio novi modni detalj koga bi svaki pojedinac morao da poseduje. Na radost mnogih kičmi i kukova njegova padobran-kaciga u kompletu sa cipelama debelih, mekanih đonova koji bi trebali da ublaže skok, nije zaživela.

Na sličnom principu je radila i skalamerija Paskvala Nigra koja je obuhvatala set krila od tkanine čiji bi zadatak bio da zarobe vazduh pod sobom i ublaže prizemljenje osobe koja beži od vatrene stihije. Nigro je te 1909. godine tražio 33 000 tadašnjih dolara (što je oko milion današnjih) da završi svoj projekat, ali ni ova ideja na svu sreću nije „poletela”.

Mnogi izumi su imali različit dizajn ali su radili po sličnom principu koji je podrazumevao prenosnu užad i remenje, čekrke, protivtegove, klinove i korpe, zatim debele sajle sa kukama koje bi se ispaljivale pomoću samostrela. Ova grupa pronalazaka je zahtevala brzo razmišljanje i spretno delovanje pod psihičkim pritiskom, pa je okvalifikovana kao složena i komplikovana i zbog toga nikad nije postala naročito popularna.

Jedan od predloga iz ove grupe su Haugtonove požarne stepenice, predstavljene javnosti 1877. godine. To su zapravo bile improvizovane merdevine koje su bile prilično nestabilne, a sastojale su se od užadi i klinova.

Neki prenosni sistemi su zamišljeni da rade po istom principu kao i liftovi, a jedan od njih je Flandersova korpa-lift, patentirana 1891. godine. Jedina im je mana što su sastavljeni od mnogobrojnih delova različite namene od kojih bi svaki u nekom trenutku mogao da zakaže, pa bi u tom slučaju ceo mehanizam bio potpuno beskoristan.

Visoke teleskopske merdevine na kojima je brzo mogla da se podesi željena visina i koje lako mogu da se fiksiraju za prozor sa ugrađenom cevi od padobranskog platna, mreže ili metala su ulivale više poverenja i sigurnosti. Modernizovane i usavršene, ovakve merdevine sa tunelom vatrogasne službe širom sveta koriste i danas. Početkom 20. veka mnoge škole i bolnice su instalirale na svoje fasade slične ali fiksirane tobogane koji su obezbeđivali direktnu a bezbednu liniju sa zemljom.

Svaka država ima svoje zakonske regulative protivpožarne zaštite. Ako pretpostavimo da kod nas svaka druga zgrada nema ni vatrogasni aparat i ako uzmemo u obzir da vatrogasno vozilo ne može da priđe zgradi ili hidrantu od parkiranih automobila, onda lako možemo da zaključimo da mi i nismo na nekom zavidnom nivou. Zato, ukoliko imate tu sreću pa živite ili radite u zgradi koja ima požarno stepenište i zaseban evakuacioni put, vodite računa da oni uvek budu u funkciji. Zlu ne trebalo...