Assange se od početka ovog skandala nalazi u žiži javnosti, koja spekuliše o ispravnosti optužnice koja ga tereti, o poternicama za ranije (izmišljene ili stvarne) prekršaje, i o diplomatskim tenzijama koje izaziva nevezano za podatke procurele tokom WikiLeaks incidenta.

Poslednji put je bio centralna tema svih vesti kada je Ricardo Patino, ministar spoljnih poslova Ekvadora, potpuno neočekivano stavio Assangea pod zaštitu svoje države u svojstvu azilanta, što je izazvalo burna negodovanja u engleskoj prestonici i većini evropskih država.

Za razliku od Assangea za čija su se prava mediji veoma zainteresovali, o redovu Manningu se nije znalo gotovo ništa. Nakon boravka u zatvoru u Kuvajtu, vraćan je u Ameriku, u samicu u Quanticu gde je bez kontakta sa ostalim zatvorenicima proveo devet meseci.

Tihi centar ove afere je prvi put nakon skandala imao priliku da se obrati javnosti na suđenju prošle nedelje, gde mu je ponuđeno da prizna krivicu „za svesno i namerno slanje sledećih materijala: snimaka borbe, nekih poverljivih obaveštenja, više od 20 log fajlova povezanih sa ratom u Iraku, više od 20 log fajlova povezanih sa ratom u Avganistanu“. Očekuje ga i optužba za nezakonito skladištenje poverljivih informacija koja još nije došla na red.

Na podu ispred sudije, Manningov advokat David Coombs je nacrtao oblik ćelije veličine 3x1,8m u kojoj Manning provodi 22-23 sata dnevno zadnjih devet meseci. Sam Manning je izjavio da ga od gubljenja razuma spasava to što u ogledalu pravi grimase. Pored potpune izolacije, u toku noći mu oduzimaju svu odeću, iz bezbednosnih razloga, tako da stražare u stavu mirno ujutru mora da dočeka potpuno nag. Julie Tate iz Washington Posta je osporila tvrdnje da se to čini radi sprečavanja samopovređivanja i samoubistva, jer je komandant garnizona u Quanticu nesmotreno izjavio za medije da su „psihijatri koji su više puta pregledali Manninga podneli izveštaj da je pritvorenik u dobrom mentalnom stanju, i da nema bojazni da bi mogao naškoditi sebi“.

Optužbe sa kojima se suočava redov Manning ne bi bile toliko ozbiljne, i sve zajedno bi mogle da mu donesu makismalnu kaznu zatvora od šesnaest godina da ne postoji čuveni Espionage Act (Zakon o špijunaži) koji svima koji dovedu u potencijalnu opasnost SAD preti doživotnom robijom.

Novinari koji prate suđenje su ostali zatečeni izgledom redova Manninga, ističući da izgleda kao dečak. Zbog ozbiljnosti njegove pravne situacije, čini se da su svi zaboravili da je reč o veoma mladom čoveku, koji je u vreme zloupotrebe tajnih informacija imao samo 22 godine. I u ovom slučaju, SAD su pokazale da prema onima koji dirnu u bezbednost najjače svetske imperije nema samilosti niti ljudske empatije. Budućnost redova Manninga je daleko neizvesnija, i čini se mnogo crnja, od budućnosti njegovog medijski poznatijeg saučesnika Assangea.