Prvi robovi su dopremljeni u SAD 1619. godine u Džejmstaun, Virdžinija, kako bi pomogli u uzgajanju duvana. Ropstvo je praktikovano u svim američkim kolonijama u XVII i XVIII veku u tolikoj meri da su afro-američki robovi izgradili temelje ekonomije nove nacije. Gde god je je posao podrazumevao težak fizički rad, podrazumevalo se da će ga odraditi rob. Počeci davanja slobode afro-američkim robovima su bili za vreme Američke revolucije (1776-1783) kada je Džordž Vašington obećao slobodu svim robovima koji se budu borili na strani Amerikanaca protiv Engleza. To, međutim, nije bitno promenilo celokupno stanje nakon proglašenja nezavisnosti. Ropstvo je i dalje ostalo bitan deo života i ekonomije nove nacije.

Kada je 1793. godine uzgoj pamuka doživeo ekspanziju, važnost robova za ekonomiju južnih država postala je vitalna i nepromenljiva činjenica. Rastući pokret za ukidanje ropstva sredinom XIX veka je doveo do velike debate u SAD, i prouzrokovao cepanja nacije u krvavom Građanskom ratu (1861-1865). I u ovom ratu su crni robovi dali doprinos u uniformi, boreći se aktivno za oslobađanje protiv snaga Konfederacije u nekoliko pukova sastavljenih od Afro-amerikanaca. Iako je pobedom Unije oslobođeno preko 4 miliona robova, zaostavština ropstva je nastavila da utiče na američku istoriju, sve do pojave pokreta za građanska prava u 1960. godini, ceo vek kasnije.

Baptistički sveštenik Martin Luter King mlađi (Martin Luther King Jr.) stupa na političku scenu 1955. godine, predvodeći protest u okviru Bojkota autobusa u Montgomeriju, zbog hapšenja crne žene, Roze Parks, koja nije ustala da bi seo belac. Luter je bio najzaslužniji što se ceo bojkot odvijao mirnim putem, organizujući brojne skupove na kome je ustrajno ubeđivao ljude da se borbenim dejstvima neće poboljšati položaj crnaca niti ostvariti svoj cilj - poboljšanje rasnih odnosa u Montgomeriju. Bojkot je trajao godinu dana, korišćenjem taxi udruženja čiji su vlasnici bili crnci, korišćenjem privatnih vozila u cilju prevoza, ili prosto pešačeći od kuće do posla. Uprkos atentatu na kuću Martina Lutera, hapšenjima i pritiscima od strane zakona i sudstva, princip nenasilja se nastavio sve do kraja i 4. juna 1956. godine distriktni sud je doneo odluku da je segregacija u autobusima države Alabama protivustavna, a ovu odluku je potvrdio i Viši savezni sud nakon žalbe advokata Montgomerija.

Ohrabren ovom pobedom, Martin Luter King je nastavio svoju borbu za prava crnaca na teritoriji celih Sjedinjenih Država u Pokretu za građansku ravnopravnost, primenjujući metode Mahatma Gandaija, kojeg je posetio 1959. godine u Indiji. Susreo se sa predsednikom Kenedijem 1962. godine, 1963. je vodio protest protiv diskriminacije u robnim kućama. Martin Luter King je proputovao preko milion kilometara, održao preko 300 govora, napisao dve knjige i jedno pismo u zatvoru koje je postalo klasičan dokument pokreta za građanska prava - Pismo iz zatvora Birmingem (Letter From Birmingem Jail).

Pokret za građanska prava je svoj vrhunac postigao čuvenim Maršom na Vašington 28. avgusta 1963. godine, kada je Martin Luter King ispred 250 hiljada ljudi na Linkoln Memorijalu održao svoj čuveni govor I have a Dream (Ja imam san; Sanjam). Martin Luter King je do kraja života ostao borac protiv svih vidova rasne, etničke ili verske diskriminacije, najmlađi je dobitnik Nobelove nagrade svih vremena, i da nije izgubio život u atentatu 4. aprila 1968. godine u Memfisu, država Tenesi, verovatno bi se kandidovao i za predsednika SAD.

Moj san je da na crvenkastim proplancima Džordžije, jednog dana za stolom bratski sede sinovi nekadašnjih robova i sinovi nekadašnjih robovlasnika. Moj san je da Misisipi, država koja gori od nepravde, jednog dana postane oaza slobode i pravde. Moj san je da moje četvoro dece (Jolanda, Bani, Dekster Skot, Martin III) jednog dana žive u zemlji gde će ljudi o njima suditi ne na osnovu boje kože, već na osnovu njihovog karaktera ... Istinu po kojoj smo svi stvoreni jednaki, ne treba dokazivati. ... Imam još jedan san. On je duboko ukorenjen u američkom snu. Sanjam da će ova nacija jednoga dana ustati kako bi uživala u snazi svojih članova. Imam san ...

Na proslavi 50. godišnjice Marša na Vašington, 28. avgusta 2013. godine, desetine hiljada ljudi se okupilo na istom mestu, da odaju počast velikom borcu za ljudska prava, a njima se obratio Erik Holder, prvi afro-amerikanac Ministar pravde SAD. Oni su marširali uprkos animozitetu, opresiji i brutalnosti zato što su verovali u veličinu onoga što bi ova država mogla postati i očajavali zbog neispunjenih obećanja iz osnivačkih dokumenata, rekao je Holder, koji je istakao na kraju da nije bilo tih ljudi, on ne bi bio ministar niti bi Obama bio predsednik ove velike nacije. Sam predsednik Obama je održao govor u čast ML Kinga sa istog mesta na kome je i Martin Luter King podelio svoj san sa 250 hiljada ljudi.