Šta se dešava nakon smrti je pitanje na koje čovečanstvo pokušava vekovima da odgovori. Oni koji su doživeli kliničku smrt, minute provedene negde u međuprostoru uglavnom opisuju kao prijatno iskustvo u kome se prilikom odlaska ne oseća bol.
Na pitanje da li ima života posle smrti nauka do sada nije uspela precizno da odgovori, ali su pronađeni dokazi da se svest nastavlja nekoliko minuta nakon kliničke smrti.
Prvi medicinski zapis o mogućem životu posle smrti je nastao u 18. veku kada je francuski apotekar ispričao da je par trenutaka video „tako čistu i jaku svetlost” pred sobom da je pomislio da se nalazi u raju. I kasniji opisi onih koji su doživeli kliničku smrt navode izvore svetlosti, osećaj odlaska sa ovog sveta i napuštanje tela.
Studija koju su sproveli naučnici Univerziteta u Sautemptonu nad pacijentima koji su doživeli infarkt ili neka druga oboljenja koja su dovela do prestanka rada srca, pokazala je da je 40% preživelih u periodu od konstantovane smrti do „vraćanja u život” doživelo iskustvo određene svesti koje se ispoljavalo na nekoliko različitih načina.
Naučna literatura poznaje bezbroj opisa kliničke smrti u kojoj su ljudi videli svetlost na kraju tunela, napuštanje tela i susret sa bliskim preminulim ljudima. Tokom kliničke smrti, jedan pacijent je kasnije svedočio, kako je napustio svoje telo i posmatrao borbu medicinskog osoblja za njegov život. Mada je bio mrtav 3 minuta, on je detaljno opisao sve šta se tokom reanimacije u sali događalo.
Dr Sem Parnija je ovim povodom izjavio: „Znamo da kada srce prestane da kuca mozak ne može da funkcioniše. On prestaje sa radom u proseku između 20-30 sekundi nakon prestanka rada srca. Zbog toga je neverovatno da se kod ovog pacijenta svest nastavila tokom naredna 3 minuta. Opisao je sve tačno onako kako se odigralo tokom trajanja reanimacije, a na osnovu dva zvuka mašine koju je čuo, ustanovili smo koliko je njegovo vantelesno iskustvo trajalo”.
Istorija nam govori da su od davnina u celom svetu postojali razni rituali za označavanje prelaska iz ovog života u neki drugi. U Mezopotamiji su sumerske kraljeve sahranjivali sa njihovim dragocenostima, kako bi i na „onom svetu” uživali u njihovoj raskoši, dok su u drevnoj Kini zajedno sa pokojnim vladarom sahranjivali i vojsku nadajući se da će ga ona čuvati na putu kojim odlazi.
Verujući da će i u zagrobnom životu uživati u sjaju neke od najvećih građevina na svetu su danas spomenici i grobnice, koje ma koliko velelepno izgledale nisu uspele da vrate one koji tu počivaju i u čiju čast su sazidane, ali su sačuvale mnoge vredne eksponate koje danas možemo da vidimo izložene u muzejima širom sveta.
Da li su iskustva ljudi koji su doživeli kliničku smrt zaista nagoveštaji prelaska u novi život posle smrti, ili ta sećanja zapravo predstavljaju poslednje nešto što nam se dešava pre večitog počinka? Iako svesni da koliko god da je nauka uznapredovala, još uvek nije spremna da precizno odgovori na ovo pitanje, činjenica je da je vera ljudi u „svetlost na kraju tunela” oduvek bila mnogo primamljivija jer je samo ona ta koja rastanak od najbližih može da učini manje bolnim.
