Uvek sam se šalila na temu "jutra u Beogradu". Budi te Sunce kroz prozor, čujes vrapce kako kašlju i znaš da si kod kuće. Ko živi u ovom gradu, dobro se seća tih mrvica koje su letele na sve strane. Vrapčić, dživdžan, ptičurak.... kako ga sve ne zovemo. Male ptice sa velikom energijom, koje umeju da se "svađaju" i neustrašivo otimaju hranu i većem neprijatelju. Međutim, zadnjih godina ih je sve manje. Starosedeoci Beograda su nestali. Zašto tih ptičica više nema, ne samo u glavnom gradu, nego ni po Srbiji, izgleda da niko ne zna. Niko to ne bi ni pomenuo, a možda ni primetio, da pre tri dana u svim medijima nije osvanuo isti tekst, upućen Đilasu.

Nebojša Krstić (bivši predsednički savetnik, dok je tu dužnost obavljao Tadić) se otvorenim pismom obratio gradonačelniku Beograda i pozvao ga da pokrene akciju za povratak vrabaca u prestonicu, zbog važnog mesta koje imaju u "emotivnom sistemu svakog Beograđanina". Uz pitanje da li je moguće određeni broj "uvesti" od nekuda pa ih ovde pustiti, čovek je sugerisao pokretanje akcije za povratak vrabaca u Beograd.

Šta reći? Bez davanja mišljenja o razlozima pisanja pisma i bez osvrta na metafore koje je gospodin Krstić pokušao da proturi, tekst je imao (ne)očekivan odjek u svim medijima. Poražavajuće je to što su građani koji su komentrisali ovo otvoreno pismo zaista krenuli da polemišu o vrapcima. Zar je moguće da više ne umemo da čitamo između redova? Zar je moguće da već tri dana stotine ljudi raspreda o "aferi vrabac" ? Počeli su i vrapci da se koriste za politička prepucavanja. Šta nam se to desilo? Kad nam se to desilo?