Dostojanstven i poput velikih filozofa uvek brižljivo negovane brade, pripovedao je o svemu što mu je dušu pritiskalo posmatrajući prilike u malim mestima poput Gradca, sela kraj Valjeva iz koga je potekao.

Glišić je pisao o drušvenim pojavama kojih je bio svedok, rasvetlivši neke delove epohe hvatajući tačnu nit presudnu za struktualnu analizu i celokupnu sliku sredine u kojoj je živeo i bez kojih bi ona ostala osiromašena za jednu satiričnu istinu vaspostavljenu na motivima odjeka društvene stvarnosti, a vezanu koncima surove borbe oko novčane moći, što je nepogrešivo vodilo do snažne kritike vladajućih moćnika.

U zaveštanju koje je ostavio Janku Veselinoviću, Milovan Glišić je između ostalog napisao: „Ne može se sinovče protiv sudbine”.

Bio je jedan od onih koji je imao sve preduslove za lep i uspešan život, ali ga je sudbina odvela putem večitog buntovnika. Dok je studirao najpre tehniku a potom filozofiju, živeo je u Beogradu sa sestrom veoma oskudno u maloj iznajmljenoj sobi. Već tada je, kao urednik satiričnog lista Vragolan i aktivan član pokreta Svetozara Markovića, ušao u javni život prestonice u kome je od starta obeležen kao protivnik vlasti pa je kao „usijana glava“ 1872. uhapšen jer je iz Zemuna prenosio par primeraka Markovićeve knjige Srbija na Istoku. Filozofija mu je išla dobro do trenutka kada je zbog jednog neuspeha za koji je čvrsto verovao da je nepravičan, napustio fakultet ostavši zauvek bez diplome.

Prvu službu je dobio 1875. kao pomoćnik urednika Srpskih novina, kada je i započela njegova pripovedačka karijera u književnom listu Otadžbina koji mu objavljuje prve pripovetke. Od tada se njegov život talasao između prividnih uspona koji ulivaju nadu i padova koji ostavljaju snažan osećaj goričine u srcu. Nakon smrti Đure Jakšića 1878. postavljen je za korektora Državne štamparije, a potom i za dramaturga Narodnog pozorišta u Beogradu odakle je iz političkih razloga sklonjen i 1900. postavljen na mesto pomoćnika upravnika Narodne biblioteke, što je i ostao do kraja života.

Sreću nije pronašao ni u braku. Oženio se 1882. bogatom naslednicom i ćerkom jedinicom Jelene i Nikole Stefanovića. Njegova mlada Kosara je nastavila da živi na visokoj nozi mimo njihovih realnih finansijskih mogućnosti, zbog čega je Glišić bio prinuđen da radi danonoćno i da se zadužuje pokušavajući da ispuni prohteve svoje razmažene žene. Nakon samo pet godina braka Kosara je je shvatila da se ne isplati biti žena činovnika i pisca bez perspektive. Napustila ga je, a uskoro su se i zvanično 1887. razveli.

Naš nesrećni brak je bio takav da sam morao da bežim iz svoje kuće ujutru čim ustanem i u podne čim ručam. Kada sam sa posla dolazio kući obuzimalo me je takvo očajničko, mrsko i gorko osećanje kao da idem u grob, izjavio je Glišić tokom razvoda braka.

U svojim delima Milovan Glišić se bavio pitanjima koja su i danas aktuelna, a u kojima je preplićući socijalno političke tokove vremena u kome je stvarao ismevao loše strane našeg društva kroz teme kao što su: sirotinja, zelenaši, skorojevići, nekompetentni i korumpirani činovnici, bankari, policajci… Sam stil njegovog pripovedanja označavao je novinu u razvoju srpske pripovetke. Ustajući u odbranu sela od varoških zelenaša, pisao je jednostavnim stilom i lepim jezikom seosku pripovetku u duhu naprednih ideja.

Koliko je bio u toku svoga vremena, osim što je napisao dva pozorišna komada i oko trideset pripovedaka među kojima su najznačajnije Prva brazda, Glava šećera, Roga i Ni oko šta, govori i njegova smelost da se upusti u prevode najvećih svetskih klasika.

Njegovi prevodi Tolstojevog Rata i mira i Krajcerove sonate znato su uticali na upoznavanje srpskih čitalaca sa ruskom književnošću, dok su njegovi prevodi Gogoljevih Mrtvih duša i Tarasa Buljbe ne samo izvršili plodan uticaj na Stevana Sremca, Branislava Nušića i Svetozara Ćorovića, već i danas spadaju u najbolje prevode na srpski jezik.

Napustio nas je 20. januara 1908. u Dubrovniku u koji je otišao radi lečenja. Par godina pre toga Jovan Skerlić ga je autoritetom vrhunskog kritičara uzdigao u rang koji po svemu sudeći zaslužuje:

U doba vašarskih reklama u zemlji gde nametljivi i grlati otačastveni geniji probijaju uši celom svetu o svojim zaslugama dok ih uveravaju da zemlja postoji pomoću njih i radi njih, gde je priznatih i nepriznatih kao na gori lista, traje svoje dane jedan pisac koji je istinski stvarao i koji poluzaboravljen radi svoje poslove čekajući pravedniji sud pokolenja.

Jovan Skerlić