Legenda kaže da ga je pre 500 godina u znak zahvalnosti zasadio sin keltskog poglavara koji je bio zarobljen i vezan u šumi i da ga je oslobodila devojka hrišćanske vere. Istoričari kažu da ova legenda nije zasnovana na istini i da su je izmislili hrišćanski misionari da bi kod pagana podstakli obožavanje hrasta koji je u hrišćanstvu oduvek zauzimao značajno mesto, ali događaj koji je ovom drvetu nadenuo ime Hrast Mladoženja i koji je započeo tradiciju pisanja pisama sa ljubavnim željama nije bajka.

Pre više od sto godina šumareva ćerka po imenu Ohrt je bila zaljubljena u sina vlasnika fabrike čokolade u Lajpcigu. Kako njen otac nije odobravao ovu vezu, mladi par je bio prinuđen da nađe način da razmenjuje nežne reči. Dopisivali su se, a pisma su tajno ostavljali u šupljini drveta. Uvidevši da zabrane nisu urodile plodom, Ohrtin otac je popustio, dao kćeri svoj blagoslov i zaljubljeni par se venčao pod ovim hrastom 2. juna 1891. godine.

Priča o drvetu se brzo proširila i mnogi su napisali pismo u nadi da će pronaći svoju srodnu dušu i životnog saputnika. Hrast je postao toliko popularan da mu je 1927. godine nemačka poštanska služba dodelila poštansku adresu. Šupljina u stablu u koju se odlažu pisma se nalazi na visini od tri metra i do nje se može doći samo merdevinama. To je javno sanduče i svakom je dozvoljeno da otvori, pročita i odgovori na pismo po izboru.

Kako je tokom decenija njegovim posredstvom sklopljeno preko stotinu brakova, hrast je na neki način preuzeo ulogu provodadžije. Penzionisani poštar Karl Hajnc Martens je poznavao dva para koji su na taj način sklopili svoje dugogodišnje i srećne brakove, a i sam je pronašao svoju ljubav i oženio se tako što je napisao pismo na adresu starog hrasta na koju je više od 20 godina nosio poštu.

Hrast Mladoženja i dan danas prima ljubavna pisma iz celog sveta iako više nije slobodan momak. Simbolično je oženjen 25. aprila 2009. godine devojkom iz roda divljeg kestena, nastanjenom kod Dizeldorfa, koja takođe ima svoju poštansku adresu.