Iako ga svetski mediji, fascinirani njegovim načinom života i ravnodušnošću spram svega materijalnog nazivaju „najsiromašnijim predsednikom na svetu”, njemu se ta kvalifikacija ne dopada. Niti vodi siromašnu državu, niti želi više ličnog poseda od onoga što ima. Zato je, parafrazirajući rimskog filozofa Seneku, rekao:

„Siromah nije onaj koji ima malo, nego onaj koji pati zbog toga što nema više.”

Kada biste na seoskom putu malo izvan Montevidea sreli starijeg čoveka u šetnji sa malenom kerušom Manuelom, ili u kultnoj Volkswagen Bubi staroj trideset godina, teško biste poverovali da se radi o bivšem gerilcu i revolucionaru, a sadašnjem predsedniku jedne od najrazvijenijih južnoameričkih država.

Potiče iz siromašne zemljoradničke porodice, u mladosti se bavio biciklizmom, ali se vrlo rano zainteresovao za politiku. Šezdesetih godina dvadesetog veka pridružio se naoružanim gerilcima koji su, inspirisani revolucijom na Kubi, bili poznati kao „Robin Hud gerila” zbog mnogobrojnih pljački posle kojih su plen delili siromašnom narodu. Bio je ranjen šest puta, četiri puta hapšen, jednom je čak uspeo da pobegne iz zatvora u koji je ponovo vraćen 1973. godine. Proveo je ukupno 14 godina u vojnom zatvoru, od toga 11 godina u samici, uključujući i dve godine tokom kojih je bio vezan na dnu bunara, u ekstremno teškim uslovima. Jedino utočište mogao je da pronađe unutar sebe samog, svestan koliko ovakvo iskustvo može snažno da oblikuje čoveka, a od pomračenja svesti se branio razgovarajući sa neobičnim sustanarima svoje samice - pacovima i žabama. Snaga čoveka izvire iz njegovih uvrenja, pokazuje nam Muhika.

Posle obnove demokratije u zemlji, konačno je bio pušten iz zatvora i ubrzo se pridružio širokom levom frontu partija. Njegova politička karijera ga je prvo dovela do mesta senatora, a kada se ispred parlamenta pojavio na vespi to je iznenadilo prisutne koji nisu prihvatali ovo ponašanje, neprikladno za jednog senatora. Zatim je postao ministar poljoprivrede, a zahvaljujući specifičnoj harizmi i nastupima u javnosti izabran je za predsedničkog kandidata koalicije. Pobedio je na izborima 2009. i sledeće godine i formalno postao prvi čovek države.

Iako mu po zakonu pripada otmena Suárez y Reyes, predsednička palata sa preko četrdeset članova posluge, on i dalje živi na svom ranču gde sa suprugom Lucijom uzgaja cveće za prodaju na lokalnoj pijaci. Čuvaju ga samo dva člana obezbeđenja, koji diskretno patroliraju seoskim putem ne narušavajući mir predsednika Muhike i njegovih komšija. Bes opozicije i budućih pretendenata na predsedničke privilegije izazvao je odlukama da predsednička palata, kada se ne koristi za sastanke, služi kao sklonište i centar za pružanje pomoći beskućnicima i siromašnim porodicama. Letnju predsedničku rezidenciju na obali je prodao, smatrajući je nepotrebnom.

90% svoje plate, koja iznosi 12,500$, donira fondovima koji se bave izgradnjom kuća za siromašne, nikada ne nosi kravatu, a čak i na sastanke sa državnicima najvišeg ranga dolazi neformalno i skromno obučen.

Skroman stil života bi bio samo jedna bizarna zanimljivost, da se ne radi o izuzetno sposobnom i aktivnom političaru koji je problem korupcije i organizovanog kriminala sveo na najmanju moguću meru i održao stalnu stopu privrednog rasta, smeštajući Urugvaj u sam vrh najrazvijenijih južnoameričkih država. Urugvaj spada i u red retkih država u svetu koje su stabilnom ekonomskom politikom uspele da izbegnu recesiju i ne osete udare Svetske ekonomske krize.

Ove godine, Muhika se našao na udaru kritika opozicije zbog svoje odluke da legalizuje proizvodnju marihuane i kompletan nadzor nad prometom ove kontroverzne biljke stavi pod kontrolu države. U ovom potezu vidi ključ rešenja globalnog problema ilegalne trgovine narkoticima.

Ostao je dosledan svojim revolucionarnim idejama i borbi za ljudska prava inicirajući usvajanje zakona o istopolnim brakovima i liberalizaciji abortusa. Iako se ogroman broj građana konzervativnog Urugvaja u najmanju ruku iščuđava nepopularnim potezima aktuelnog predsednika, on ostaje dosledan ideji da je sistem kontrole, kada se radi o trgovini narkoticima, mnogo efikasniji od sistema kažnjavanja koji se pokazao kao kontraproduktivan širom sveta.

Skroman, nepokolebljiv i dosledan, Muhika ironično konstatuje da je srećan što se njegovi savremenici, političari Južne Amerike, slažu sa njegovim potezima i odobravaju ih, dodavši da to što takve stavove zastupaju tek kada se povuku sa dužnosti i nije previše bitno.

napomena: Hoze Muhika se sa položaja predsednika Urugvaja povukao 1. marta 2015. godine.