Nedavno objavljeni članak na sajtu BBC-a o hodajućim stablima palme koja raste u srcu rezervata Sumako Biosfera u blizini ekvadorske prestonice Kito preneli su svi svetski mediji. Tvrdnje da se stabla palme kreću pomoću svog korenja zvučale su neverovatno, ali su bile podržane svedočenjima priznatih naučnika.
Uostalom, narodno ime palme Socratea exorrhiza, hodajuće palme, sve je govorilo. Bizarna ideja da je ovo stablo razvilo jedinstvenu sposobnost kretanja nastala je zbog činjenice da naučnici nisu uspevali da objasne specifičan izgled njenog korenja, nalik štulama. Palma koja raste u Centralnoj i Južnoj Americi pušta karakteristično dugo i snažno korenje iznad zemlje.
Začetnik ideje koja je masovno prihvaćena i u naučnim krugovima bio je Džon H. Brodli, koji je 1980. godine postavio teoriju da su ove palme razvile sposobnost da se pomere sa mesta gde su proklijale ukoliko starije stablo padne na mladicu i obori je. Brodli je smatrao da je ovo udaljavanje od prepreka, koje su najveća pretnja mladim sadnicama, jedinstvena veština preživljavanja.
Decenijama su turistički vodiči u kišnim šumama objašnjavali turistima da ovo drveće hoda, tako što pušta svoje korenje u pravcu u kojem želi da ide, najčešće iz senke na mesta koja su dobro izložena Suncu. Napušteno korenje se, govorili su, postepeno suši i tako forsira stablo da se kreće u pravcu novog korenja. Verovalo se da ovaj proces traje nekoliko godina, dok je slovački paleobiolog Peter Vrsanski tvrdio da se drveće kreće brzinom od čak nekoliko centimetara na dan.
Čini se da je ceo svet bio do te mere kontaminiran Tolkinovim Gospodarima prstenova, da je poverovao u ovu priču o šumskoj trci za najbolje mesto pod Suncem. Nažalost, priča o drveću koje hoda je samo mit.
Prva istraživanja koja su opovrgla tvrdnje o hodajućem drveću objavio je 2005. godine biolog Gerardo Avalos, direktor Centra za studije održivog razvoja na Kostarici i stručnjak za palmu Socratea exorrhiza. Detaljna studija je pokazala je da se drveće ne kreće, iz prostog razloga jer se korenje ne pomera. Istina je da delovi korenskog sistema odumiru i novi se rađaju, ali stablo ne menja svoje mesto.
Zapravo je sasvim suprotno. Ovo čudno korenje održava stabilnost drveta koje raste u močvarnim predelima gde je povećana erozija tla. Korenje nalik štulama zaista obezbeđuje više sunčeve svetlosti palmama, ali ne tako što ih šeta po šumi, već što im daje mogućnost da rastu u visinu bez povećanja obima stabla, što bi bilo neophodno kod klasičnog korenskog sistema.
