Dočekaće vas na vratima svoje radionice obučen u beli mantil kao pravi doktor. Već na samom ulazu može se videti skučeni prostor preplavljen lutkama različitih veličina i materijala, more rezervnih delova, odbačenih bucmastih udova, staklenih i plastičnih očiju raznih boja, bestelesnih glava i obezglavljenih tela. Ovaj samouki „hirurg” u trenu može da odredi od kakvog je materijala „pacijent” i kako može da mu pomogne.

Kako sam kaže, njegove mušterije nisu deca, već odrasli ljudi i to u poodmaklim godinama koji svoju staru lutku iz detinjstva žele da ostave svojim potomcima kao porodično nasleđe. Otvoreno priznaje da njegova radionica ne privlači mlađe klijente jer moderne lutke imaju elektronske mehanizme koje on ne ume da popravi. Ali zato može da udahne život celuloidnim lutkama koje se više ne proizvode jer je celuloid jako zapaljiv, a specijalnost su mu porcelanske lutke iz 19. veka sa ručno rađenim i bojenim očima i usnama poput pupoljka ruže. Te lutke danas vrede čitavo bogatstvo a kolekcionari su spremni da za njih izdvoje sume za koje bi mogao da se kupi oldtajmer.

Henri Launay je pre više od 60 godina počeo da se bavi opravkom kišobrana i kožne galanterije, a onog trenutka kada mu je neko doneo lutku na popravak, njegov posao je prerastao u strast.

Svaka lutka koja dođe u njegovu radionicu ima svoju istoriju. Ljudi su oduvek pridavali veliku važnost stvarima. Zahvaljujući njima pamtimo naše drage i često mislimo da preko predmeta možemo preneti narednim generacijama naše emocije i sećanja. Mnogi su doneli svoje lutke umotane u ćebence, kao živo biće, kao dete, i mnogi su se teško rastajali od njih, moleći da popravka bude završena što pre, što je i razumljivo, jer one nisu samo obične igračke i jer je većina tih lutaka kupovana u teška vremena, uz velika odricanja.

Te šarmantne lepotice ogrnute sentimentalnošću nemaju rok trajanja kao njihove savremene i pomalo bezdušne serijske drugarice, možda baš zbog toga što imaju nekog ko će ih učiniti celima.