Jesu li generacije Jugoslovena u stanju idealizacije i lažnih projekcija slepo slavile ime i čast pogrešne države, ili su napravile strašnu grešku birajući pogrešne vođe za zemlju mira, pravde i blagostanja? Da li je pad iz skromnog ali stabilnog sveta socijalne sigurnosti na klizište liberalnog kapitalizma morao da se desi zbog neodrživosti postojećeg sistema, ili smo lakomo zagrizli podmukli mamac i slomili zube.

Nisu ih slomili svi, doduše. Neki su na vreme odglumili privrženost novim idealima i otkrili fantastične načine da pomognu narodu, pomažući prvenstveno sebi kroz teritorijalno usitnjavanje države do besmisla. Odronjeno kamenje su obilno trpali u svoje džepove. Njime su plaćani odabrani poslušnici, dok je narod završio sa peskom u očima i blatom na obrazu. Osiromašen, ponižen, ismejan, nakaradno podeljen narod, sa sramnim žigom genocidne mržnje na čelu.

Danas se širom bivših jugoslovenskih republika sa blagim prezirom gleda na one koji ne odustaju od obeležavanja nekad najvećeg praznika svih Jugoslovena, 29. novembra, dana kada je na Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu 1943. godine osnovana nova država na federalnim osnovama. Oni koji danas slave nepostojeći praznik nepostojeće države, slave bez ideološkog odnosa prema njemu, kao sećanje na vreme kada je ljudsko dostojanstvo bilo nepovredivo pravo svakog građanina, radnika i seljaka, a obraz se čuvao bolje nego leđa. Tiho i nenametljivo, ovi ljudi, najčešće malobrojni preživeli ratnici antifašističke borbe i njihovi potomci, i danas tragaju za razlozima propasti Jugoslavije i naglog uzdizanje za njih sramnih i neshvatljivih vrednosti. Oni nikada neće biti spremni da ta pitanja relativizuju, jer su vođeni idejom bratstva i jedinstva stvarali svoju državu, znajući joj cenu - koštala je koliko i glave njihovih očeva, braće i sinova.

Novonastale države od Vardara pa do Triglava, vođene rukom tajkunskog kapitala i fluktuirajućih političkih interesa, oni ne prepoznaju kao svoje. Ni one njih. U novim državama, gde ne postoji ni diplomatsko ni ekonomsko DA i NE, već se ljigavo „videćemo” vuče za novim liderima kao sluzav trag sve dok ne progovori jezik ucene i korupcije, za idealiste nema mesta. Gde isključivo kapital ima pravo glasa, ponos mora da zaćuti. U tom poretku, idealisti su naivni dečaci. Nepotrebno ometanje procesa. Najlakše ih je ismejati.

Danas će svoj tihi bunt izraziti noseći pažljivo sačuvane zastave voljene države i uramljene fotografije maršala Tita, neprikosnovenog simbola Jugoslavije, koji je u centar Londona uplovio svojim Galebom dok su ga na pristaništu čekali najveći evropski moćnici, pristigli pešice. Ako su oni koji to vreme slave i živeli u laži, kako ih danas ubeđuju, živeli su dobro i dostojanstveno. To im daje pravo da danas, na Dan Republike, podižu zastave u čast Jugoslavije koja više ne postoji ni na jednoj mapi sveta, sem na onoj koja je utisnuta na ključnoj kosti njenih stvaralaca.