Na pola puta između Frankfurta i Hamburga leži grad Getingen, najpoznatiji po svom univerzitetu, osnovanom 1734. godine. Univerzitet u Getingenu je iškolovao mnoge cenjene naučnike i buduće predavače, a jedna od najdirljivijih uspomena koju svi oni nose iz ovog grada je Liza, statua guščarice na trgu uz staru gradsku kuću.
Kako više od trećine stanovništva ovog univerzitetskog grada čine studenti, sa postavljanjem statue devojčice 1901. godine započela je nova tradicija. Nekada je svaki upisani student Univerziteta u Getingenu dolazio da poljubi devojčicu sa guskama, a danas etički kod ovog univerzitetskog grada kaže da to sme da uradi samo student doktorskih studija, nakon što položi sve ispite.
Smeštena u bazenu prečnika 4,4 metara, sa ukrasnim vencem oko stepenica prečnika 6,5 metara, bronzana Guščarica je visoka samo 1,2 metra, dok je cela kompozicija sa baldahinom visoka 1,7 metara. Predstavlja bosonogu devojčicu okruženu guskama, koje nosi na pijacu. Brojne su legende o nastanku statue sa baš ovom tematikom. Jedna od njih kaže da je kao ideja poslužila priča, koja se širila gradom krajem XIX veka, o vanbračnom detetu uglednog građanina Getingena. Smatra se da je kao model za statuu poslužilo upravo to dete, koje je kao i sva vanbračna deca tog vremena bilo prezreno i odbačeno od društva. Uticajni otac je na sve načine pokušao da spreči da statua bude postaviljena, ali nije uspeo.
Društvo za ulepšavanje grada je 1898. godine raspisalo konkurs da se umesto nekadašnje, i odavno uništene fontane sa skulpturom lava, ispred gradske kuće postavi novo obeležje grada. Stiglo je 46 predloga. Prvu nagradu u vrednosti od 600 maraka dobila je Fontana časti, drugu od 400 maraka statua Guščarica, a treću od 200 fontana Izvor. Međutim, narod se nije složio sa mišljenjem žirija, koji je svoju odluku obrazložio argumentom da bogati baldahin iznad Guščarice ne pristaje statui uboge devojčice. Pokrenute su oštre diskusije, a deo njih je i danas moguće pročitati u sačuvanim novinama iz tog doba.
Odlučujući glas je bio glas vajara, profesora Hartzera, koji je gradonačelniku izneo argumente u korist drugog rešenja. Svečano otkrivanje statue se nikada nije dogodilo, samo je osvanulo šturo obaveštenje u novinama:
Naš je grad postao bogatiji za jednu novu „sugrađanku”. Od juče se guščarica Liza nastanila...
Od dana kad su je ugledali, stanovnici Getingena su je proglasili za zaštitnicu siromaha. Studenti su pronašli svoj način da odaju počast siromašnoj devojčici. Svaki novoupisani student (od 1908. godine kada je upis dozvoljen ženama i studentkinja) svoj akademski život je počinjao penjanjem na venac bazena i poljupcem za Lizu. Veoma često, pored poljupca Liza je dobijala i pregršt svežeg cveća.
Policijskom naredbom, ljubljenje statue je zabranjeno 1926. godine, ali nikome nikada nije izrečena kazna zbog tog postupka. U želji da je sačuvaju od propadanja, gradske vlasti su originalnu statutu sklonili u Gradski muzej, a na njeno mesto postavili repliku 1990. godine. Zabrana ljubljenja statue je ukinuta tokom proslave njene 100- godišnjice, 2001. godine, ali su studenti do tada već usvojili novi običajni zakon. Čast da poljubi Lizu i pokloni joj cveće više nije imao svako ko se upiše na Univerzitet u Getingenu, već isključivo doktoranti koji su položili sve ispite.
izvor: Kühn,H - Vom Löwenbrunnen zum Gänseliesel
