Ne zna se tačno da li je rukoljub nastao na dvoru u Španiji, Poljskoj ili Litvaniji, ali je krajem 17. i početkom 18. veka postao toliko prihvaćen širom sveta da je postao sastavni deo bontona.

U to davno, gospodstveno vreme, plemić nije ljubio ruku svakoj dami sa kojom se sretne, već samo onoj koja mu je jednaka ili se po društvenom položaju nalazi iznad njega, pa je ovaj gest predstavljao izraz najdubljeg poštovanja.

Pravilo je nalagalo da se dami ruka poljubi samo onda kada je u znak naklonosti pružena, i to brzim gestom, nagnuvši se nadole i jedva dodirnuvši njenu nadlanicu, dok se odbijanje pružene ruke smatralo neprimerenim ponašanjem koje vređa dami čast.

Kako se ruka ljubila isključivo udatim gospođama ili udovicama ovaj lep manir nije predstavljao izjavu ljubavi niti, uprkos često pogrešnom tumačenju, u sebi sadrži trunku romantike.

Poštovanje pravila lepog ponašanja danas se često smatra uštogljenim, neiskrenim ili čak smešnim načinom ophođenja, a stare vrednosti, tradicija, pa i bonton polako odlaze u zaborav. Dok su gospodu nekada krasile osobine kao što je odmerenost, kultura izražavanja i kontrola emocija, savremeno doba se hvališe bahatošću, nepoštovanjem i javnim izlivima histerije koji se rukovode motom: ja svakom sručim sve u facu!

Da li zbog toga što se po bontonu devojci nikada nije ljubila ruka, ili zato što je ovaj manir lepog ponašanja odavno prevaziđen, rukoljub danas u prvi mah izaziva osećaj zbunjenosti, a potom grohotan smeh i oduševljenje propraćeno komentarom: Dakle, još uvek postoje romantični i lepo vaspitani momci!

Iako on ne može da bude lepo vaspitan ako je poljubio devojci ruku koja mu nije pružena, namera da se na ovakav način nekom pokaže naklonost svakako godi jer ostavlja utisak kavaljerstva i otmenosti, a ovaj gest učinjen starijoj osobi još uvek predstavlja odraz dubokog poštovanja.