U zakonu o radu piše da svaki zaposleni ima pravo na godišnji odmor, i da mu to pravo niko ne može uskratiti, niti ga se on može odreći. Da li je u stvarnosti baš tako?

Svedoci smo lošeg stanja po pitanju zaposlenja na ovim prostorima, sve je više ljudi na birou, a za slobodno radno mesto se vodi ozbiljna borba na konkursima. Poslodavci koriste ekonomske (ne)prilike da manipulišu zarad lične zarade, a na ruku im ide i to što u našem zakonu nije pravilno regulisan obavezni probni rad. Probni rad traje od jednog do tri meseca, što zavisi od firme do firme. U tom periodu zaposleni treba da pokaže da je baš on pravi čovek za taj posao. Nakon isteka probnog rada zaposleni dobiju posao i stiču pravo na sve beneficije koje ima radnik u stalnom radnom odnosu. Tako bi bar trebalo da bude. Kod nas se već godinama ponavlja situacija da poslodavac promeni i desetak radnika za jedno radno mesto, a da nijednog ne primi u stalni radni odnos, niti mu produži ugovor na duži period.

Oni srećnici koji nađu posao u firmi čiji vlasnik nije ''naš'' čovek, mogu da odahnu bar na neko vreme. Ugovori se produžavaju relativno bez problema, jer ni direktori ni poslovođe u tim firmama nemaju stoprocentnu vlast kada je u pitanju sudbina zaposlenih. Nakon 6 meseci rada, zaposleni stiču pravo na pun godišnji odmor i mogu da ga iskoriste iz dva dela, letnjeg i zimskog, kako je bilo od pamtiveka. Međutim, da sve ne bude tako idilično pobrinu se pojedinci, kojih ima taman toliko da ne budu izuzetni slučajevi, koji još uvek misle da su radnici njihova svojina i da mogu da dele pravdu po svom aršinu. Takav je slučaj, po svedočenju zaposlenih, sa direktorom supermarketa ''Interex'' u Nišu, u ulici Majakovskog bb, inače ogranku francuskog trgovinskog lanca ''Intermarche''.

Radnici u ovom marketu su navikli da do isteka ugovora ne znaju da li im se ugovor produžava ili ne. Nije neuobičajeno da dođu na posao i budu pozvani kod direktora koji im kaže da se vrate kući jer više ne rade. Ukoliko se postavi pitanje neiskorišćenog godišnjeg odmora, dobiju potvrdu da isti nisu iskoristili i da ga iskoriste kod sledećeg poslodavca. Naravno, taj sledeći poslodavac će samo odmahnuti rukom i pogledati radnika kao da je pao sa Marsa, jer mu je najmanja briga prethodno zaposlenje budućeg radnika.

Nekada nije bilo tako, i godišnji odmor se mogao prenositi iz firme u firmu, ali je danas u praksi nezamislivo. U inspekciji rada će radniku koji ima godišnji odmor na papiru reći da je poslodavac postupio po zakonu, i da može da ga tuži ako baš želi isplatu godišnjeg odmora u novcu. Novac svakako nije mali, ali kada se izvede računica troškova advokata, suđenja i vreme koje se izgubi u parnici, radnik može samo da slegne ramenima i odustane od teranja pravde.

Ovakvih primera nije malo, i svako zna barem jednu osobu koja je imala ovakvo ili slično iskustvo sa poslodavcima u Srbiji, ili nekoj drugoj državi bivše SFRJ. Dokle god zakon može da se tumači onako kako kome odgovara, radnik će biti na milosti i nemilosti poslodavaca, a u ovom slučaju godišnji odmori su mnogima samo list papira.