Na osnovu jezika tela formiramo površne zaključke i stavove. Takvi stavovi mogu uticati na bitne događaje u životu, npr. kome ćemo dati posao ili unapređenje, sa kim ćemo se družiti. Kad mislimo na neverbalne znakove, mislimo na to kako sudimo drugima, kako oni sude nama i koje su posledice toga. Međutim, tvrdi Dr Cuddy, često zaboravljamo na još jednu publiku na koju utiču neverbalni znaci, a to smo mi sami.

Koji su to neverbalni izrazi moći i dominacije?

Evo ih. U životinjskom carstvu radi se o širenju. Načinite sebe velikim, protegnete se, zauzmete prostor, u suštini se otvarate. Radi se o otvaranju. Ovo važi za celo životinjsko carstvo. Nije ograničeno samo na primate. Ljudi rade isto to. Rade to kada su konstantno moćni, ali i kada se osećaju moćno u trenutku.

Jedan primer je naročito zanimljiv, jer nam pokazuje koliko su zapravo izrazi moći univerzalni i stari. Neverbalni izraz, koji znamo kao "pobeda" (ruke podignute u vazduhu u obliku slova V), izučavala je Džesika Trejsi i pokazala da ljudi koji su rođeni sa normalnim vidom i ljudi koji su slepi od rođenja, rade ovo kada pobede na fizičkom takmičenju. Rade to kada prođu kroz cilj kao pobednici bez obzira da li su nekada videli nekoga da to radi. Ruke su im u obliku slova "V", a brada blago uzdignuta.

Šta radimo kad se osećamo bespomoćno? Radimo potpuno suprotno. Zatvorimo se. "Obmotamo" se. Smanjimo se. Izbegavamo sudaranje sa osobom do nas. I životinje i ljudi rade isto.

Evo šta se desi kada spojite viši i niži nivo moći. Kada se radi o moći, dešava se da dopunjavamo neverbalne znake drugog. Ako neko prema nama ispoljava nadmoć, načinimo se manjima. Ne oponašamo ih. Radimo suprotno od njih.

Dr Cuddy je primetila da se široka lepeza neverbalnih izraza moći primećuje već pri prvom susretu sa nekom osobom. Posmatrajući svoje studente primetila je da se jedni, kao alfe, pri ulasku odmah upute ka sredini prostorije, sedaju tako što ruke ispred sebe prosto rašire preko klupe, kao da pokušavaju da zauzmu što veći prostor. Drugi bukvalno klonu kad uđu i postaju nevidljivi. Odlučila je da nad njima sprovede eksperiment, poštujući stroge naučne metode.

Grupi studenata su detaljno određeni nivoi testosterona, hormona dominacije, i kortizola, hormona stresa. Onda im je naloženo da zauzmu „pozu moći“, odnosno da se neko vreme užive u ponašanje asertivne i sigurne osobe, pune samopouzdanja. Nakon kratkog perioda su ih intervjuisali i ponovo uradili laboratorijske analize, koje su pokazale da se fiziologija ljudi drastično menja sa promenom stava i načina mišljenja. Rezultati su bili zapanjujući, a Dr Cuddy je shvatila da je izvor ovog eksperimenta bio dugo duboko u njoj:

Kada sam imala 19 godina, doživela sam tešku saobraćajnu nesreću. Probudila sam se na odeljenju za povrede glave i povukla se sa koledža kada sam saznala da je moj nivo inteligencije opao za dve standardne devijacije, što je bilo jako traumatično. Znala sam svoj raniji nivo inteligencije, jer sam bila identifikovana kao pametna. Pokušavala da se vratim. Govorili su mi: "Nećeš završiti koledž. Znaš, postoje druge stvari kojima možeš da se baviš, ali učenje ti više neće ići."

Borila sam se sa ovim i moram reći, kada ti oduzmu identitet, tvoj istinski identitet, a za mene je to bio intelekt, kada ti to oduzmu, ne postoji ništa što može učiniti da se osećaš bespomoćnije. Osećala sam se potpuno bespomoćno i radila sam i radila i radila i posrećilo mi se i radila sam i posrećilo mi se i radila sam.

Po njenim rečima, veliki uticaj na nesigurnost ima ubeđenje da negde ne pripadamo, jer se ne osećamo dovoljno vredni u poređenju sa ljudima iz okruženja.

...završila sam na Prinstonu, a osećala sam da ne pripadam tu. Ja sam uljez. Noć pred moje izlaganje na kraju prve godine, a izlaganje na kraju prve godine na Prinstonu je 20-minutni govor ispred 20 ljudi!

Toliko sam se plašila da ću narednog dana biti otkrivena da ne pripadam tu da sam je nazvala savetnicu fakulteta rekla: "Odustajem."

Rekla mi je: "Ne odustaješ, jer sam se kladila na tebe i ti ostaješ. Ostaćeš i evo šta ćeš da uradiš. Pretvaraćeš se. Održaćeš ovaj i svaki drugi govor koji bilo kada od tebe budu tražili."

To sam i uradila. Pet godina na fakultetu, nekoliko godina na Nortvesternu, i prešla sam na Harvard, predajem na Harvardu, ne mislim više tako, ali dugo sam mislila: "Ne bi trebalo da sam ovde. Ne pripadam ovde."

To je bio deo izlaganja prof. dr Amy Caddy na TEDGlobal, svetskoj konferenciji koja promoviše ideje, inovacije i kreativnost ljudi sa svih strana sveta i objašnjenje njenog koncepta izgradnje samopouzdanja. Zamolila je prisutne da ovaj jednostavan metod podele sa ljudima koji nemaju resurse, tehnologiju, status i moć i pomognu im da shvate koliko snage leži u njima.

Poslednja stvar sa kojom želim da vas ostavim je sledeće. Male promene mogu dovesti do velikih promena. To je dva minuta. Pre nego što odete u narednu stresnu situaciju procenjivanja, na dva minuta pokušajte da uradite ovo, u liftu, u kupatilu, za svojim stolom, iza zatvorenih vrata. Podesite svoj mozak tako da najbolje izađe na kraj sa situacijom.