Iako potiče iz britanske porodice, Florens Najtingejl je rođena 12. maja 1820. u Firenci, italijanskom gradu po kome je i dobila ime. Kao ćerka bogatog britanskog veleposednika Vililjama Najtingela, dobila je svo potrebno obrazovanje, a potom uprkos svim težnjama majke Franses Najtingejl da je uvede u britansko aristokratsko društvo i u njemu ostvari poziciju žene koja će ispunjavati bračne obaveze, uspela ne samo da se otrgne od uobičajenih pravila ponašanja za dame tog vremena, već i da pohrli ka svojim idealima.

Kada su joj roditelji konačno dozvolili 1851. da u Kajzervertu (Nemačka) završi tromesečnu obuku za medicinsku sestru, njena karijera je krenula vrtoglavo. Samo dve godine kasnije postala je upravnica bolnice u ulici Harli. Kako je to bio period u kome je zavladala kolera, prihvatila je profesionalno svoje obaveze i započela nesebičnu bitku za svakog pacijenta, za poštovanje osoblja koje se o njima brine, ali i za poboljšanje higijenskih uslova, čime je znatno smanjila stopu smrtnosti u toj bolnici.

Nakon izbijanja Krimskog rata, ona je sa grupom od 38 sestara otišla da neguje britanske vojnike u Skutari (Turska) gde je zatekla potpuno nehigijenske uslove za život i negu ranjenika. Kao sjajan organizator i menadžer, nabavila je četke za ribanje i uz pomoć ranjenika sa lakšim povredama i medicinskih sestara oribala sve od poda do plafona. Pacijentima se potom posvetila toliko da ih je po celu noć sa lampom u ruci obilazila, previjala rane, obezbedila im prostor za čitanje i razonodu odvraćajući ih na taj način od konzumiranja alkohola, negovala ih i tešila toliko da su je iz milošti prozvali „dama sa lampom”. Na ovaj način ona je uspela da stopu mortaliteta sa 42.7% spusti na 2.2%.

Po povratku kući, veliki doprinos je dala promeni tadašnjeg zakona o siromašnima, kojim su izvršene ozbiljne promene u organizaciji ambulanata popravnih domova u kojima su se na istom mestu zbrinjavali siromašni, nezaposleni, invalidi rada, osobe s fizičkim ili mentalnim oštećenjima i deca. Osim loših higijensko-sanitarnih uslova, problem je videla i u nepostojanju profesionalne medicinske službe. Donošenjem novog zakona 1868. uspela je da se izbori da se u ovim ustanovama izvrši odvajanje bolesnih od zdravih, za odvajanje dece u posebne škole, povećanje prostora za svakog bolesnika i zapošljavanje obučenih medicinskih sestara koje su počele sa radom u popravnom domu u Liverpulu 1864. a potom i širom sveta.

Tokom celog života bila je naklonjena holističkom, humanističkom pristupu pacijentima sa visokom dozom etike, insistirala na prevencijji bolesti uklanjajući na vreme sve ono što narušava zdravlje. Smatrala je da bolnice nisu najbolja mesta za bolesne i siromašne, da u njima treba zbrinjavati samo ozbiljne hirurške slučajeve i to što je moguće kraće jer će njihov opravak biti brži i lakši uz adekvatnu terapiju u kućnim uslovima.

Florens Najtingejl je radila na unapređenju sestrinstva i javnog zdravlja. Ono što ju je činilo reformatorkom bila je njena sposobnost da otkrije problem i pronađe novo, neustaljeno rešenje koje je davalo odlične rezultate, pa su njeni saveti poslužili za izgradnju bolnica širom sveta. Smatrala je od izuzetnog značaja da se uvede profesionalno sestrinstvo u bolnice, zbog čega je nastojeći da se obrazuju i obuče medicinske sestre, 1860. otvorila školu u okviru bolnice Sveti Tomas koju su mogle da upišu devojke sa navršenih 23. godina. Nastava i obuka je trajala godinu dana odnosno dve ukoiko žele da potom ostanu u školi i podučavaju nove generacije.

Nakon završene obuke, medicinske sestre su konačno počele da dobijaju posao širom Britanije, gde su prenosile ideje i veštine koje su stekle, a Florens Najtingejl je postala predmet javnog divljenja. U njenu čast su pisane pesme i pozorišni komadi, aristokratsko društvo nije više sa nipodaštavanjem gledalo na bolničarke, jer je to zanimanje postalo na neki način počasno, a na mestu gde je nakada bila škola medicinskih sestara danas se u Londonu nalazi Muzej Florens Najtingejl.

Florens Najtingejl je tokom života postala i veliki borac za ljudska prava, podržavala je slobodu govora i zagovarala versku toleranciju. Veliki doprinos je dala u borbi za prava žena, dokazujući svojim primerom da svaka žena ima pravo da bira vrstu posla kojim želi da se bavi, kao i na izbor u kome se postavlja pitanje da li želi Ili ne želi da zasnuje sopstvenu porodicu što ona nije učinila.

Duboko je verovala u Boga kao savršenog tvorca sveta kojim upravlja, kao i da taj svet menja svako od nas svojim znanjem i učinkom ako želi da postane njegov saradnik, zbog čega su je nakon smrti, 13. avgusta 1910. prozvali „krimski anđeo”.