Mladi kubanski revolucionar Fidel Kastro je uspeo da 1. januara 1959. sa svojom malom gerilskom družinom preuzme vlast u Havani, učinivši da ovo najveće karipsko ostrvo koje je do dolaska nove vlasti bilo područje u kome je oduvek postojao snažan američki uticaj, padom Fulgensija Batiste postane prva komunistička država na američkom kontinentu. Zbog prekida dominantne uloge na ovom prostoru, SAD je Kubi prvo uvela ekonomske sankcije, a potom sa njom prekinula i sve diplomatske odnose što je prouzrokovalo da istu meru prema Havani preduzmu i sve ostale članice Organizacije američkih država (osim Meksika). U takvoj političkoj i ekonomskoj situaciji, Kastro je jedini izlaz našao u zbližavanju sa Sovjetskim Savezom.

Kako je u tom periodu 250.000 Kubanaca emigriralo na Floridu i kako su oni postali žestoka opozicija novonastalom režimu, sticao se utisak da je narod na Kubi nezadovoljan novim poretkom i da će Kastrova vladavina veoma kratko trajati. Privid da je pre revolucije Kuba bila država koja je uvozila više kadilaka nego bilo koja druga zemlja na svetu stvoren je tokom analize čiji je uzorak pravljen na osnovu malobrojnih bogatih stanovnika, zaboravivši ogromnu većinu siromašnih koja je promenom režima konačno dobila besplatno zdravstveno osiguranje i obrazovanje.

Nama ne trebaju kadilaci, nego traktori!

Fidel Kastro

Novi vođa je blokirao uvoz američkih automobila, a državni novac trošio ulagajući u poljoprivrednu opremu verujući da će na taj način pomoći ekonomski prosperitet Kube.

U planiranju napada na Kubu značajnu ulogu u Beloj kući je odigrao tadašnji potpredsednik Ričard Nikson, koji je izdao naređenje da CIA regrutuje i obuči jedinicu koja će biti sastavljena od kubanskih izbeglica, što je uskoro i učinjeno, a kada je tokom priprema američkih Kubanaca za napad na rodnu Kubu stradao jedan regrut, radi podizanja vojnog morala ova jedinica je po njegovom regrutovanom broju dobila naziv Brigada 2560.

Po prvobitnom planu, napad je trebao da se dogodi na području grada Trinidada koji je oko 400 km udaljen od Havane, a čija bi konfiguracija terena omogućila napadačima sigurno utočište. Računajući na to da lokalno stanovništvo nije naklonjeno Kastru, verovalo se da će uz njihovu pomoć nova komunistička vlast lako pasti.

Baš kada je ovaj plan bio do tančina razmotren, na predsednički tron SAD je stupio Džon. F. Kenedi, koji je takođe bio uveren da takav lider mora da bude svrgnut sa vlasti, ali kako je želeo da pred svetskom javnošću zadrži status nepristrasnog sudije, pokušao je da sakrije njihovo vojno dejstvovanje u ovom ratnom pohodu. Da li u želji da prisvoji sve zasluge u porazu Kube i time stekne političke poene, ili je zaista verovao da je ta odluka strateški bolja, čvrsto uveren u pobedu Kenedi je izmenio prvobitni plan i izdao naređenje da se Brigada iskrca na oko 200 km od Havane u Zalivu svinja.

Operacija Puma je počela 15. aprila 1961. kada su bombardovana strateška mesta na Kubi, a potom se 17. aprila u području Zaliva svinja iskrcalo oko 1500 obučenih kubanskih izbeglica, čija se želja da osvoje Kubu u roku od 72 sata pretvorila u pakao.

Iako je delovalo da je samo iskrcavanje prošlo uspešno, jer su se kubanski vojnici koji su u tom području držali položaje predali, izostalo je ono na šta su planeri akcije ozbiljno računali. Ne samo da im se lokalno stanovništvo nije pridružilo, već nisu ni uspeli da stupe u kontakt sa domicilnim Kubancima.

Tom prilikom stradalo je oko 400 napadača, samo neznatan broj je uspeo da pobegne, a svi ostali su bili zarobljeni i ubrzo osuđeni na doživotni zatvor.

Uvidevši da je akcija propala, a strahujući od negativnog imidža u međunarodnoj javnosti, Kenedi je otkazao vazdušnu podršku, kao i slanje američkih marinaca koji su bili predviđeni kao očekivana pozadinska podrška i pomoć, čime je pokušaj svrgavanja Fidela Kastra sa vlasti doživeo totalni debakl.

Iako su Sjedinjene Američke Države poricale upletenost u događaje na Kubi, zbog neuspeha u Zalivu svinja Kenedija su jednako kritikovali oni kojima je pomoć uskraćena, kao i krugovi koji su osuđivali samu umešanost u politička verovanja jedne slobodne države. Njegova administracija je bila ozbiljno poljuljana.

Neuspeh ove akcije je ojačao kubanski lobi u SAD-u, pa je nekoliko kubanskih Amerikanaca narednih godina izbarano u Kongres, ali je pre svega učvrstilo Kastrovu vladu koliko na Kubi, toliko i celoj Latinskoj Americi i svetu.

Kako je atentat na Kenedija izvršen samo dve godine kasnije i kako se nikada nije saznalo ko stoji iza njega, spekulisalo se da je ovaj čin direktno povezan sa događajima na Kubi i da je Li Harvej Osvald napad izvršio po direktnom nalogu kubanskih tajnih službi.

Fidel Kastro, čovek koji je svrgnuo diktatorski režim Fulgensija Batiste i „vratio Kubu narodu”, bio je čovek koga je jedan deo stanovništva Kube, ali i veći deo sveta smatrao diktatorom i liderom koji nemilosrdno guši svaku opoziciju, ali je i uprkos tome predstavljao obožavanog lidera u većem delu države na čijem je čelu ostao skoro 50 godina.

Dvajt Ajzenhauer ostavio je Kenediju u nasleđe neposlušnog i neukotivog vođu kubanske revolucije, Fidela Kastra, kojeg će kasnije i sam Kenedi ostaviti svojim naslednicima, ukupno osmorici američkih predsednika koji u neprekidnoj borbi sa njim nisu imali nikakve šanse.