Ideja je genetsko poboljšanje čoveka, kontola rađanja, kontrola razvoja tela svih ljudi na Zemlji. Eugenički pokret vuče poreklo jos iz 19. veka. Kao “otac” eugenike, navodi se Frensis Galton, rođak Charlesa Darvina. Samo objavljivanje Darvinovog “Porekla vrsta” je Frensisu promenilo život. Od tog tenutka je posvećen istraživanju ljudske populacije, što je kod Darvina usko povezano uz pojam “borba za opstanak”. Jači pobeđuju slabije i zbog toga obezbeđuju svoj razvoj i napredak. Pošto je Darvin bio ekstremni rasista, lako se može zaključiti ko je po njemu superioran i zavređuje dalji napredak. 1883. godine Frensis Galton osmišljava termin “eugenika”. Počinje da podstiče sklapanje “eugeničnih” brakova i ohrabruje uzgajanje “poželjnih”. Insistirao je na socijalnoj kontroli u cilju smanjivanja “nepoželjnih”. Poredio je uzgoj stoke sa uzgajanjem ljudi, kao i sredstva koja bi, da se primene na uzgoj ljudi umesto stoke, dovela do stvaranja “galaksije genija”.

Osnivao je društva u cilju borbe protiv razmnožavanja osoba sa niskim stepenom inteligencije, kriminalaca i onih sa psihijatrijskim poremećajima. Bez Amerike se ne može nigde, pa ni u oblasti eugenike. Prvi eugenički zakon donet je 1907. u Indijani (SAD). Na osnovu eugenike, stvarani su testovi za imigrante, po kojima je 80% imigranata iz istočne Evrope (Poljaka, Jevreja, Rusa) svrstano u maloumne, pa je, na osnovu toga, 1924. godine, donet zakon o ograničavanju useljenja Istočnoevropljana na osnovu njihove genetičke inferiornosti i važio je do 1965. Do kraja 1930. godine, većina americkih država je imala zakonsku regulativu o sterilizaciji za “umobolne, pijanice, epileptičare, degenerike”. Samo 1935. učinjeno je oko 22.000 sterilizacija, sa ili bez pristanka sterilisanih osoba. Americki naučnik, Charles Devenport je imao veliki uticaj po ovom pitanju u Americi. Njegov rad je bio toliko uspešan da je čak i Teodor Ruzvelt izjavio: “Veoma bih voleo da se spreči razmnožavanje pogrešnih ljudi. Kriminalce treba sterilisati, a slaboumnim osobama zabraniti da stvaraju potomstvo. Akcenat treba staviti na uzgoj poželjnih ljudi.”

Prvi koji je u Nemačkoj prihvatio i širio principe eugenike bio je Ernst Haeckel, poznati evolucioni biolog. Predlagao je da se bez odlaganja ubijaju deca koja se rode sa nekom manom, što bi osiguralo brzu evoluciju drustva. Išao je toliko daleko da je čak zastupao mišljenje kako treba tajno odstraniti osobe sa nedostatkom, obolele od raka i mentalno obolele, kako ne bi usporili evoluciju i postali opterećenje za zajednicu. Haeckel je umro 1919, ali su njegove ideje ostale kao nasleđe nacistima. U martu 1933.godine, Hitler postaje državni sekretar, a nacisti dolaze na vlast. Već 14. jula 1933. godine Hitlerova Nemačka je uvela Zakon o sprečavanju rađanja potomstva kod ljudi sa naslednim bolestima, što je dovelo do toga da izmedu 320.000 i 350.000 ljudi bude podvrgnuto sterilizaciji. Mentalne bolesnike, sakate, slepe od rođenja i one koji su imali nasledne bolesti, okuplja u specijalne, sterilizacione centre. Opravdavajući očuvanje čistote nemačke nacije i usporavanje evolucionog napretka, nakon izvesnog vremena Hitler je izdao tajnu naredbu za pogubljenje tih ljudi koji su već bili izolovani od društva. Sa druge strane, Hitler je ispunjavao i druge uslove eugenike. Stimulisalo se rađanje dece između muškaraca i žena plave kose i očiju, što se smatralo osobinama ljudi nemačke rase. Iz tog razloga su 1935. godine osnovani specijalni centri za razmnožavanje. Centre u kojima su bile smeštene mlade devojke, koje su bile u skladu sa rasnim kriterijumima, stalno su posećivali pripadnici SS-a. Vanbračnu decu rođenu u tim centrima trebalo je odgajati kao armiju nemačkog hiljadugodišnjeg carstva čije je osnivanje bilo jedan od ciljeva nacista. Na dalje, masovno je sprovodio svoj plan širom logora, sterilizacijom i gasnim komorama.

Hermann Rauschning tako navodi Hitlerove reči na jednom sastanku: ”Moramo da smanjimo stanovništvo i treba da razradimo tehniku depopulacije. Pod tim ja ne podrazumevam obavezno uništenje, nego prosto mere za gušenje njihove ogromne prirodne plodnosti. Postoji mnogo puteva, sistematskih i relativno bezbolnih, u svakom slučaju beskrvnih, da bismo naveli nepoželjne rase da izumru…” To je najužasnija primena eugeničkih principa. Eugenika je zapravo bila prirodni sled događaja koji je izazvao Darvin sa svojom teorijom evolucije. Sva ubijanja u Rusiji, gde je Staljin pobio oko 20 miliona ljudi, u Kini, gde je Mao Ce Tung tiranski pogubio milione, po njihovim rečima se pravdaju teorijom evolucije i preživljavanjem jačih, sposobnijih i superiornijih.

Jedna od najmoćnijih eugeničkih organizacija bila je američka. Osnivač i vodeći ideolog ove organizacije je Margaret Sanger, lekar iz SAD. Upravo kada su nacisti počeli sa sprovođenjem svojih zlodela, Margaret Sanger i njeni istomišljenici 1942. godine menjaju naziv organizacije u Američku federaciju za planirano roditeljstvo (koja je danas ogranak istoimene međunarodne organizacije). Za Sangerovu je primena eugeničkih principa podrazumevala sistematsko eliminisanje svih ljudi za koje se smatra da predstavljaju “manje vredne”, putem veštackih abortusa i kontrole rađanja, a sve sa ciljem stvaranja rase super-intelektualaca. New York Times je, između ostalog, objavio i ove njene reči: ”Cilj kontrole rađanja je stvaranje Supermena.”(New York Times, 31. januar 1922.) Ciljevi njene eugeničke filozofije su sledeći:

• podići nivo inteligencije u opštoj populaciji
• sporo povećanje populacije
• onemogućiti imigraciju onih ljudi za koje se zna da su manje vredne psihofizičke konstitucije
• primeniti strogu politiku sterilizacije i segregacije nad manje vrednim grupama ljudi
• obezbediti odvojene farme na kojima bi radili ovi izdvojeni ljudi i to pod strogom kontrolom za to obučenih osoba itd.

Od tada pa sve do današnjih dana, umesto termina eugenika, poboljšanje rase, eliminacija manje vrednih ljudi itd, koristi se termin “planirano roditeljstvo”, a kao osnovni cilj celokupne aktivnosti Međunarodne federacije za planirano roditeljstvo navodi se “rešavanje pitanja prenaseljenosti planete”. Medison Grant, osnivač rasističkog pokreta u Americi, je izjavila: “Naše pogrešno sentimentalno verovanje u svetinju ljudskog života ima za cilj samo da spreči eliminaciju poremećene dece i sterilizaciju odraslih osoba koje nisu od koristi društvu. Zakoni prirode nalažu uklanjanje napoželjnih, a ljudski život ima vrednost samo onda kada je u službi društva ili rase.”

Savremena eugenika ogleda se uglavnom u propagandnom delovanju, podržanom mogućnostima genetičke tehnologije. Jedna od takvih organizacija, posvećenih sprečavanju rađanja dece sa urođenim anomalijama, je 1993. godine objavila sledeće podatke: 11% roditelja bi abortiralo dete ako se dokaže sklonost ka razvoju gojaznosti, 75% bi isto učinilo u slučaju da se otkrije neka urođena fizička anomalija, a 43% bi pristalo na genetički inženjering u cilju psihofizičkog pojačanja svog potomka.

Novi eugenički pokreti nude novac mladim devojkama za njihove jajne ćelije. Obično se traže devojke bele rase, visine oko 180 cm, visoke inteligencije i bez fizičkih nedostataka, sa dobrim rezultatima na poljima matematike, umetnosti ili sporta. Na sličan način otkupljuju spermu “uspešnih muškaraca” stvarajući banke genetičkog materijala za stvaranje super-rase.

Za potrebe negativne eugenike koriste se mogućnosti moderne genetike – prenatalna dijagnostika. Ona se odnosi na različite dijagnostičke procedure, kao što je amniocenteza, koje za cilj imaju rano otkrivanje urođenih anomalija deteta. Eugenički pokreti lobiraju da ovakvi pregledi postanu zakonska obaveza u toku trudnoće a da plodovi za koje se utvrdi da imaju urođene anomalije budu uništeni.

REZULTATI

Tanka je linija koja je “granica” između onih koji su “sledili” Darvinovu teoriju evolucije i borbu za opstanak, time pravdajući masovne pokolje i onih koji su sebi nadenuli epitet eugeničara, jer se u praksi pokazalo maltene isto. Zločini nad Aboridžinima u Australiji su prava hitlerovska priča. Pokolj ovih nesrećnika se bukvalno pravdao Darvinizmom. H. K. Rusden, socijal darvinista je 1876. izjavio “…Mi ispunjavamo neumoljivi zakon prirodne selekcije kada istrebljujemo inferiorne Australijance i maorsku rasu...”, dok je 1890, potpredsednik Kraljevskog društva Tasmanije James Barnard, rekao da je “..proces istrebljivanja aksiom zakona evolucije...”.

Aboridžine su lovili kao divlje zveri. Trovana im je hrana, odsecane glave i korišćeni su kao eksperimentalne životinje. Eduard Remsi, nadzornik australijskog muzeja u Sidneju, objavio je muzejski katalog u kome su Aboridžini bili predstavljeni kao “australijske životinje”, a on sam se bavio hvatanjem “primeraka” za “naučne oglede”. Misionar iz Novog južnog Velsa gledao je pokolj grupe Aboridžina, odraslih i dece, posle čega je “deset najboljih lobanja” poslato preko okeana, “naučnicima”. Od 1910. do sedamdesetih godina 20. veka oko 100.000 aboridžinske dece oduzeto je od svojih roditelja; beloputa deca davana su na usvajanje belcima, a tamnoputa su stavljana u sirotišta, kako bi im zatrli kulturu i običaje za sva vremena. Australija je sve do 2003. godine masovno praktikovala sterilizaciju mentalno zaostalih. Danas primenjuje tu praksu na slučajeve krajnje mentalno oštećenih osoba i naravno tu su obavezni abortusi kod slučajeva kada se uspostavi da je fetus fizički retardiran.

U periodu od 1935.-1975. u Švedskoj je sterilisano 63 hiljada ljudi, bez njihovog odobrenja. Švedska za koju mnogi smatraju da je jedna od najsocijalnijih država na svetu i sa najviše demokratije, primjenjivala je iste zakone nečovečnosti na mentalno zaostalim ljudima kao i nacistička Nemačka i to sve do 1975.

Dve pokrajine u Kanadi, Alberta i British Columbia na eugeničkim osnovama obavljaju zakonski određenu obveznu sterilizaciju. Zakonski to izgleda ovako: institucijalizacija, osuda i operacija. Jedino je čudno što kanadski sistem ne vrši prisilnu sterilizaciju kriminalaca koji nemaju mentalne probleme (ako ih sud tako proglasi), bez obzira na zločin koji su počinili.

Bivša Čehoslovačka je počela sterilizaciju Romskih žena 1973. Žene su mamili socijalnom pomoći i drugim nagradama države. Ti slučajevi su se nastavili sve do 2001. kada je Otakar Motejl, pravnik i političar, obelodanio desetine slučajeva državne sterilizacije na socijalno slabijima nakon čega su se osudili mnogi socijalni i zdravstveni radnici i administratori koji su upravljali državnom sterilizacijom i koji su tu istu sterilizaciju izvršavali.

U Japanu je u periodu od 1940-1945. nakon uvođenja Nacionalnog zakona o eugenici, prisilno sterilisano 454 osobe. Ipak tu nije kraj. 1948. se donosi Zakon o zaštiti eugenike po kome se svi kriminalci sa „genetičkim predispozicijama da počine kriminal“ i pacijenti sa genetičkim bolestima kao što su na primer potpuni daltonizam(slepilo za boje), hemofilijom, albinizmom, ihtiozom i mentalnim poremećajima kao što je šizofrenija, manična depresija i epilepsija trebaju sterilisati. Ovom zakonu su dodane mentalne bolesti 1952.

Kina masovnom sterilizacijom želi ojačati politiku jednog deteta po porodici. Ipak ovo nije ozakonjeno iako se sprovodi i iako su neki vladini činovnici završili u zatvoru zbog sprovođenja prisilne sterilizacije. Najpoznatiji je slučaj kada je Amnesty International optužio vlasti Puninga da prisiljavaju ljude na sterilizaciju tako što im zatvaraju starije ukućane dok se mlađi živalj u kući ne podvrgne sterilizaciji!

Indija je za vreme vanrednog stanja od 1975.-1977. ozakonila naredbu o Planiranju porodice. 1976. je država započela s prisilnom vazektomijom na desetine hiljada muškaraca i isto toliko žena na kojima se obavljala prisilna tubalna lignacija to jest podvezivanje jajovoda. Predstavnici vlasti su dolazili u sela, hvatali mušku decu od 15 do 17 godina i u prepunim kamionima ih vozili na “malu prostu operaciju” (kako sterilizaciju zove “Asocijacija za planiranje porodice”), zauvek lišavajući dečake prava da postanu muškarci. Uskoro su mnogi počeli osuđivati tadašnju premijerku Indije Idiru Ghandi i njenog sina Radživa Ghandija za neuspeh programa i zločin. Ipak to nije zaustavilo sprovođenje ovog programa - poznati su slučajevi u kojima su se muškarci i žene otimali u gradovima kako bi se na njima obavila sterilizacija. Ta praksa se i dan danas u XXI veku obavlja u Indiji. U “Memorandumu Asocijacije za međunarodni razvoj” (1987) jasno se ukazuje da će svi međunarodni programi za kontrolu rasta stanovništva propasti ako ih Sjedinjene Država ne budu finansirale, i ako davanje kredita određenim zemljama ne stave u direktnu zavisnost od ispunjavanja zadataka u toj oblasti! U Indiji su, kao “sterilizatorku”, ubili Indiru Gandi i njenog sina Radživa, jer su oni bili naročito aktivni u podsticanju prinudne sterilizacije. Ubistvo Radživa Gandija nije rešilo problem, ali je malo “prikočilo” reformatore. Zbog toga sada Indija ima preko milijardu stanovnika.

Najpoznatiji slučaj nasilne sterilizacije i negativne eugenike u kojoj je elita preuzela ulogu svevišnjeg se dogodio tokom 90. godina u Peruu kada je nasilno i bez znanja sterilisano preko 300 hiljada žena iz donjih i srednjih slojeva društva, kako bi se natalitet smanjio i tobože popravila ekonomska situacija države.

Internacionalni Sud za kriminal u Hagu je međunarodna institucija koja je odgovorna za osudu bilo koje države koja napravi zločin protiv čovečnosti. Rimskim dekretom (potpisanim 13.10.1998.), su eugenički zakon i praksa kojima se ljudi prisilno sterilišu proglašeni zločinom protiv čovečnosti. Međutim, ni jedna zemlja koja tako nešto radi ili je radila, nije došla na metu Suda. To je naša stvarnost koja se graniči sa ludilom, u današnjem takozvanom, demokratskom svetu.