Elizabeta je bila kćerka Henrija VIII i njegove druge žene, Ane Bolen, i u to vreme jedini zakoniti naslednik krune, jer je poništen njegov prvi brak sa Katarinom Aragonskom, sa kojom je imao kćer Meri. Ana Bolen je sve činila da Elizabeti osigura sigurnu budućnost na račun Henrijeve prve kćerke, a te njene pokušaje su potpomogli i događaji oko izbacivanja Henrija i Engleske iz Katoličke crkve od strane Pape. Međutim, Henri je Anu Bolen proglasio krivom za preljubu i osudio na smrt, kako bi mogao da se ponovo oženi sa Džejn Sejmor, koja mu je rodila dugo očekivanog sina, Edvarda, koji je kao muški potomak dobio nasleđe krune. Jedina svetla strana u njenom detinjstvu je bila ta, da se Henri prema svoj svojoj deci ophodio sa velikom ljubavlju, i da im je obezbedio najbolje obrazovanje, koje je u to vreme bilo rezervisano samo za mušku decu. To je udarilo temelje celoj budućnosti mlade princeze, a time i Englskoj mnogo godina kasnije. Najveću ulogu u njenom vraćanju u naslednu liniju imala je Henrijeva četvrta žena, Katarina Par, koja je usvojila Elizabetu nakon smrti Henrija VIII 1547. godine.

Nekoliko narednih godina je bilo veoma teško za Elizabetu. Prvo se Katarina Par ponovo udala, za Tomasa Sejmora, koji je neskriveno pokazivao interesovanje za Elizabetu. Tomas Sejmor je inače bio stric Elizabetinog polubrata Edvarda, i mlađi brat njegovog regenta. Kada je 1548. godine Katarina umrla na porođaju, Tomas je otvoreno krenuo u osvajanje maloletne Elizabete i tako dođe do krune. Edvard je na ovo burno reagovao i osudio ga za pokušaj prevrata pomoću venčanja sa kraljevskom princezom bez odobrenja kralja. Pogubljen je 1549. godine, zajedno sa njegovim bratom regentom Edvardom Sejmorom, a Elizabeta je oslobođena optužbi da je bila saučesnik u ovim planovima. Na mesto regenta došao je Džon Dadli, protestant koji je više voleo protestantkinju Elizabetu od katolkinje Meri. Počeo je sa ubeđivanjem Edvarda VI da izbaci Meri iz nasleđa krune, jer je rođena u nevažećem braku. Po toj liniji bi i Elizabeta doživela istu sudbinu, a istovremeno je počeo sa kovanjem planova da na tron dovede unuku Henrija VII, Džejn Grej, koju je udao za svog sina.

Nakon Edvardove smrti, 1553. godine, prema njegovom testamentu krunu je nasledila Džejn Grej, koja je proglađena kraljicom 10. juna 1553. godine. Meri, koja je bila mnogo popularnija u narodu, sakupila je 20 hiljada vojnika i umarširala u London kako bi zbacila Džejn sa trona. Elizabeta je podržala Meri u ovoj pobuni, i okupila je 2 hiljade konjanika kako bi pomogla svojoj polusestri. Sestrinski savez nije dugo trajao, jer su se mišljenja razmimoilazila oko sudbine svrgnute kraljice. Uprkos Elizabetinom protivljenju, Meri je pogubila Džejn februara 1554. godine. Elizabeta se zatim i sama našla u opasnosti kao protestantkinja, jer je Meri bila odlučna u vraćanju katoličanstva u Englesku, počev od dvora. Iako je Elizabeta bila velika opasnost po nju, jer su je podržavali svi protestanti u Engleskoj, Meri nije želela da pogubi svoju polusestru, najviše zbog nagovaranja svog muža Filipa II od Španije. Novembra 1558. godine, Meri je zakonski imenovala Elizabetu svojom naslednicom, i samo 11 dana kasnije, Meri je umrla. Tako je Elizabet stupila na tron Engleske na sveopštu radost Engleza koji nisu voleli Meri.

Prvi problem Elizabete kao vladara je bio problem religije. Ne previše religiozna, kao njeni prethodnici Henri, Edvard i Meri, ona je bila relativno tolerantna prema svim verskim grupama pristutnim u tadašnjoj Engleskoj i Irskoj. Znala je da većina njenih podanika želi da se Engleska oslobodi španskog uticaja i manipulacija pape, a takođe je bila veoma svesna da je ni Papa ni katolička crkva nikada neće priznati kao zakonitu vladarku, jer je rođena u braku koji je smatran nevažećim. Stoga je vrlo brzo vratila na snagu Zakon o uniformnosti, kojim je protestantizam uveden kao jedina zakonita religija, a zatim je i crkvu vratila pod vlast krune. Ovaj njen postupak je izazvao nezadovoljstvo mnogih crkvenih službenika, ali sve one koji se nisu hteli povinovati zakonu, Elizabeta je smenjivala. Nije bila pristalica sile u kažnjavanju, jer su joj bili draži odani katolici od prostantskih ekstremista. Godine 1570. papa Pio V je ekskomunicirao Elizabetu, nadajući se da će taj postupak naterati katolike u Engleskoj da svrgnu kraljicu, ali je uradio suprotno od toga. Ovakav stav katoličke crkve je samo učvrtio odnose Elizabete i engleske crkve, a katolike u Engleskoj je stavio na muku, jer nepriznavanjem Elizabete kao kraljice činili su izdaju, a to je bilo kažnjivo smrću. Svi pokušaji da se Elizabeta ukloni sa trona završeni su neuspešno, ali bez masovnog krvoprolića. Kažnjene su samo vođe pobune, a Elizabeta je nastavila sa tolerantnom politikom u vezi vere Engleza.

Najveći problem po pitanju spoljne politike, Elizabeta je imala sa svojom rođakom Meri Stjuart, unukom sestre Henrija VIII, kraljicom Škotske i francuskim saveznikom na Britanskom ostrvu. Supruga francuskog kralja Fransoa II i katolkinja po verskoj opredeljenosti, bila je najozbiljniji rival Elizabeti. Nju su kao kraljicu priznavali Francuska i većina evropskih država, ali čim se Francuska okrenula unutrašnjim problemima sa Hugenotima, Meri se našla u neprilici porastom protestantizma u samoj Škotskoj. Ti unutrašnji sukobi su naterali Meri Stjuart da 1560. godine sa Englezima sklopi Edingburški sporazum, po kome francuzi moraju da napuste Škotsku. Međutim, taj sporazum Meri nikada nije ispoštovala. Šta više, svojom udajom za Henrija Stjuarta, i samog pretendenta na Engleski tron, udarila je politički šamar Elizabeti. Nepunu godinu kasnije, Meri se zasitila supruga, i ovaj je ubijen pod sumnjivim okolnostima, a Elizabeta je javno osudila Meri za zločin. Osam godina kasnije, nakon sve većih pobuna Meri je bila prisiljena da pobegne iz Škotske, i to upravo kod svoje rođake Elizabete. Škotski lordovi su naterali Meri da abdicira u korist svog sina Džemjsa, a Elizabetin prvi poriv je bio da pomogne svojoj rođaki u povraćaj prestola. Od toga je odustala nakon dugog savetovanja sa svojim ministrima, a posebno sa Frensisom Bekonom, koga je najviše poštovala. Umesto pomoći naredila je da se Meri uhapsio čim je prešla granicu, zbog ubistva Henrija Stjuarta, i od tada je Meri bila u mnogim zatvorima sve do svoje smrti 19 godina kasnije, 1587. godine. Pogubljena je zbog učestvovanja u zaveri da se Elizabeta ubije, i Meri postavi na tron Engleske. Istina je da Meri nije bila krivac za organizovanje zavere, već je to bio njen suprug Filip II, kralj Španije, kao deo plana za pripajanje Irske Španiji i dalje osvajanje Engleske. Pobunu u Irskoj je Elizabeta brzo ugušila, i opet je ostala dosledna svojoj politici tolerantnosti jer nije kažnjavala sve učesnike u pobuni, već samo glavne kolovođe.

Prekretnicu u vladavini Elizabete predstavljao je pokušaj španske invazije na ostrvo, 1588. godine. Španski kralj Filip II je sa blagoslovom pape krenuo da oslobodi katolike u Engleskoj, sakupivši 22 ratna broda i 108 trgovačkih brodova adaptiranih za borbu, i preko 30 hiljada vojnika. Španska armada je prošla kroz La Manš i ukotvila se nedaleko od Gravelinesa, čekajući naređenje za invaziju. Engleski brodovi, pod komandom gusara Frensisa Drejka, napali su armadu iznenada i potopivši nekoliko ratnih brodova, među kojima i admiralski brod, naterali špance na bekstvo. Španci su imali nesreću i pri povlačenju, jer su ih brži engleski brodovi gađali u prolazu i zatim se okretali i bežali pre nego su španci imali priliku da uzvrate, a zatim su u velikom nevremu između Irske i Škotske izgubili dobar deo ratnih brodova. Španci su ovom sukobu ukupno izgubili 50 brodova od 130, ali je veći negativni uticaj imalo to da Nepobediva armada uopšte nije bila nepobediva. Sa druge strane, Elizabeta je dobila na popularnosti svoga naroda, jer nije čekala invaziju Španaca u dvoru, nego na čelu svojih trupa na obali kod Tilburija. Tu je održala jedan od svojih najuticajnijih govora, gde je između ostalog rekla da ''zna da ima telo slabašne žene, ali ima i srce i stomak kralja, i to engleskog kralja, i da će sama predvoditi svoju vojsku na bojnom polju ako Parma ili Španija, ili bilo koji drugi evropski princ odliči da napadne granice Engleske''.

Godine koje slede, pamte se po procvatu umetnosti u Engleskoj, kojoj je Elizabeta bila veliki poklonik; trgovini kojoj je veliki doprinos dao Frensis Drejk širenju engleske moći preko Atlantika u Americi; jačanju engleske političke moći u Evropi i velikoj navali udvarača na kraljicu Engleske. Elizabeta se nikada nije udala, i razlog tome je i dan danas nepoznat. Elizabeta nije izbegavala društvo muškaraca, čak se spominju i afere sa nekima od njih bliskih dvoru. Najpoznatija afera je bila sa Robertom Dadlijem, njenim prijateljem od detinjstva i bliskim savetnikom za vreme njene vladavine. Na žalost, Dadli je već bio oženjen i ta veza nikada nije bila javna. Elizabeta je uspešno odolevala udvaranjima Filipa II Španskog i Fransoa Anžujskog, uprkos nastojanjima parlamenta da se bračno pitanje kraljice i pitanje naslednika trajno reši u što kraćem roku. Do kraja svog života Elizabeta je ostala usedelica, i kako su godine prolazile u narodu je počela da se menja slčika o njoj. Sve je češće nazivana Kraljica Devica, njeni portreti su je prikazivali mlađom i lepšom nego što je bila, a njene vrline su isticane kao primer kakav bi vladar trebao da bude. Sama Elizabeta je nakon preležanih boginja, koje su joj naružile lice, postala melanholična, cinična i potpuno se osamila. Kriza je nastupila 1602. godine, kada polako umiru njeni najbliži prijatelji, i do svoje smrti Elizabeta nije izašla iz nje. Povukla se u dvotac u Ričmondu gde je umrla 24. marta 1603. godine, nakon 44 godine vladavine u 69-oj godini života, bez naslednika krune. Njenom smrću prestaje vladavina porodice Tjudor, i na tron odlukom parlamenta dolazi predstavnik porodice Stjuart, kralj Škotske Džejms I.

Ni jedan vladar Engleske, Škotske ili Britanije nije bio više meta filmskih ili televizijskih dela od Elizabete I. Najpoznatija bioskopska ostvarenja su Elizabeth iz 1998. godine i Elizabeth: The Golden Age iz 2007. godine, oba sa Kejt Blanšet u ulozi Elizabete I.