Elizabet Tejlor rođena je u Londonu 1932. godine i bila je jedna od mnogobrojnih tinejdžerskih lepotica koje su se pojavile u filmovima četrdesetih godina. Film „Lesi se vraća kući” iz 1943. godine, njen prvi veći uspeh, danas bi se verovatno pamtio samo po Lesiju da nije bilo upornosti njene majke koja je bila rešena da ćerka dobije ulogu u filmu „National velvet”. Po jednoj priči, dvanaestogodišnja glumica je na snimanju ovog filma pala sa konja i povredila kičmu, a posledice te povrede mučile su je celog života. Drugi tvrde da povrede kičme imaju veze sa ovim filmom, ali da su nastale jer ju je majka vodila na istezanja kičme da bi porasla za nekoliko santimetara pošto nije bila dovoljno visoka da bi bila angažovana za film. Ono što je sigurno svakako je činjenica da je već tada Elizabet Tejlor pokazala da zna da glumi, dobila je nadimak „Liz iz prvog puta” jer je uvek snimala scenu iz prvog pokušaja. Uloga u filmu „Zaverenik” iz 1949. godine lansirala ju je među mlade holivudske zvezde.

Zlatno doba Holivuda u trajanju od oko šest decenija, Tejlorovoj je donelo dva Oskara za uloge u dramama „Baterfild 8” i „Ko se boji Virdžinije Vulf” koji je snimila sa svojim petim, po mnogo čemu obožavanim i nikad prežaljenim suprugom, Ričardom Bartonom. Elizabet daje svoju, možda, najbolju rolu. Uloga alkoholičarke oštrog jezika (u filmu se koriste psovke, što je novina u tadašnjoj holivudskoj produkciji), smatra se neprevaziđenom u njenoj kasnijoj karijeri. Iza nje su bile uloge u filmovima: „Mesto pod suncem” rađen po romanu „Američka tragedija” Teodora Drajzera, „Iznenada prošlog leta”, kao i njen prvi mitski film „Mačka na usijanom limenom krovu” urađen po drami Tenesi Vilijamsa. Njena uloga Megi u kojoj se pojavila u tom filmu u belom kombinezonu ostaće jedna od najbitnijih uloga tog doba, a njena rečenica "Ja sam kao mačka, mačka na usijanom limenom krovu" ostaće upamćena kao krik seksualno frustriranih žena pedesetih godina.

Poslednji put Elizabet Tejlor je razbila tabu 1989. godine. Iskoristila je sav svoj uticaj da bi snimila televizijski film „Slatka ptica mladosti” po komadu Tenesi Vilijamsa u kome je tumačila ulogu Aleksandre del Lago, ostarele holivudske dive koja na premijeri svog najnovijeg filma začuje komentar iz publike: "Ala je ostarila", posle kojeg beži iz bioskopske sale i završi u hotelskoj sobi sa neuspešnim, ali mladim i lepim glumcem. Kada je pronađu, Aleksandra saznaje da su kritike za njenu ulogu ipak pozitivne i da možda jeste stara, ali to nikome ne smeta jer je stekla zrelost. Iz ovog filma ostaće zapamćena replika u kojoj glavna junakinja kaže: "Moramo nastaviti dalje, dalje od naše mladosti."

Nizajući uspeh za uspehom u svetu filma, sledili su usponi i padovi u njenom privatnom životu koji nisu mogli da se sakriju široko otvorenom medijskom oku. Magnet za režisere zbog svog neverovatnog talenta za glumu, čiji je zaštitni znak bila ljubičasto plava boja njenih očiju, harizma kojom je osvajala publiku i muškarce. Sve ovo bila je jedinstvena Elizabet koja je živela život po ličnim princima koji su bili u sukobu sa moralnom etikom za koju nije marila. Višedecenijska karijera Elizabet Tejlor učinila ju je nezaboravnom po fantastičnim filmskim ulogama. Iza sebe je ostavila četvoro dece, dve kćerke i dva sina, desetoro unuka i četiri praunuka. Ostaje upamćena i kao požrtvovani aktivista u borbi protiv HIV/AIDS-a podstaknuta smrću prijatelja i kolege Roka Hadsona.

Elizabet Tejlor je bila sigurna u sebe jer je dobro znala, da će postati besmrtna u srcima svoje verne publike, jer malo ko ima priliku da prepozna pravi trenutak i pokaže svoj maksimum onako kako je to ona učinila.