Rođena je na jugoistoku Engleske, u Stiventonu (Hempšir), 16. decembra 1775. godine, kao sedmo od osmoro dece Kasandre i Džordža Ostina. Život porodice parohijskog sveštenika bio je skroman u materijalnom smislu, ali duhovno veoma bogat. Deca Ostinovih su bila voljena, a njihovom obrazovanju je poklanjana velika pažnja. Izvor porodične zabave i druženja bila je putujuća biblioteka iz čije su ponude birali knjige i čitali ih zajedno. Mnoge pročitane romane su oživeli u svom kućnom pozorištu, a kada bi iscrpeli skroman fond biblioteke Džejn je čitala svoje duhovite satire - neke od njih će kasnije, prerađene i dopunjene, postati romani.

Dajte ženama obrazovanje i upoznajte ih sa svetovima na pravi način i videćete da će se snaći i neće predstavljati trošak ni za koga. (Mansfild Park)

Pored petoro braće, Džejn je imala samo jednu sestru, Kasandru. Celog života su bile veoma bliske, a samo zahvaljujući Kasandri danas znamo kako je Džejn izgledala. U muzeju u Londonu nalazi se skica njenog portreta, jedini sačuvan trag lika Džejn Ostin. Sestre su školovane u Oksfordu, Sauthemptonu i Redingu, dok god su roditelji to mogli da im priušte. Kada su troškovi školovanja prevazišli njihove mogućnosti, vratili su devojčice kući i podučavali ih stranim jezicima, francuskom i italijanskom, i klaviru. Devojčice su bile lepe, omiljene u društvu i natprosečno obrazovane za žensku decu tog vremena. Uprkos svom skromnom materijalnom stanju, bile su rado viđene na zabavama i druženjima mladih. Neka od tih iskustava ostaće zabeležena u romanima Džejn Ostin.

Ženska mašta je veoma brza; skoči iz divljenja u ljubav i iz ljubavi do braka u trenutku. (Gordost i predrasuda)

U dvadesetoj godini je upoznala Tomasa Lefroja, mladog čoveka koji je verovatno bio njena jedina životna ljubav. Lefroj je došao u posetu tetki i teči u Hempšir i potpuno očarao Džejn koja ga je u pismima sestri opisivala kao „istinskog džentlmena, zgodnog i prijatnog mladog gospodina”. Njena osećanja su bila uzvraćena i mladi par je uživao u svojoj ljubavi praveći planove za budućnost. Bajka je prekinuta naprasno, kada je porodica vratila Tomasa u London iz straha da bi veza sa siromašnom kćerkom sveštenika mogla prerasti u brak. Nikada više se nisu videli. I sami siromašni, Lefrojevi su planirali da Tomasa ožene nekom bogatom naslednicom i obezbede mu pristojnu egzistenciju. Tri godine nakon rastanka sa Džejn, Tomas Lefroj je oženio imućnu Meri Pol i postao cenjen londonski pravnik. Svojoj prvoj kćeri je dao ime Džejn, a veruje se da je bio inspiracija za lik naočitog Ficvilijama Darsija u najpoznatijem romanu Džejn Ostin, Gordost i predrasuda.

Iako su teme ljubavi i braka prožimale sva njena dela, Džejn se nikada nije udala. Istoričari umetnosti koji su se bavili njenim životom tvrde da je imala nekoliko zanimljivih bračnih ponuda, i da je jednu 1802. godine odlučila da prihvati. U pitanju je bio šest godina mlađi, bogati Haris Big-Vider, čija je verenica bila celo jedno veče. Jutro nakon što je prihvatila njegovu bračnu ponudu, Džejn se predomislila. „Sve se može istrpeti, ali ne i brak bez ljubavi”, napisala je u pismu svom bratancu. Potpuno svesna vremena u kojem je živela, o čemu je dosta pisala analizirajući različitu percepciju društva prema imućnim ženama koje ne žele da uđu u brak u odnosu na one koje su siromašne i „teret svojoj porodici”, Džejn jednostavno nije mogla protiv svog srca smatrajući brak iz interesa uvredom časti.

Osoba, bilo da je gospodin ili dama, koji ne uživa u dobrom romanu, mora da je nepodnošljivo glupa. (Nortangerska opatija)

Svoja prva tri romana - Nortangerska opatija, Razum i osećajnost (1811) i Gordost i predrasuda (1813) Džejn Ostin je napisala od 1796. do 1798. godine, ali su objavljeni kasnije. Nortangerska opatija je roman objavljen posthumno, 1818. godine, i predstavlja satiru u to vreme popularnih gotskih romana kroz lik junakinje čija bujna mašta i opsesija gotskom mistikom gradi apsurdan svet iluzija. Druga dva romana bave se problemima ljudskih odnosa i ljubavi u vremenu kada je brak umnogome ličio na kupoprodajni ugovor.

Satiričan odnos prema nakaradnim društvenim načelima, Džejn Ostin provlači kroz likove svojih romana i njihova emotivna lutanja. Njeni likovi nikada nisu komplikovane ličnosti izgrađene u svrhu pretenciozne književne sociološke analize, već obični, ni po čemu posebni ljudi, smešteni u svakodnevni situacioni kontekst bez želje da se čitalac fascinira dramatičnim obrtima i avangardnim stavovima. Roman Gordost i predrasuda počinje rečenicom „Opšte je poznata istina da je svaki bogati neženja u potrazi za ženom” i bavi se životom ruralnih porodica srednje klase u Engleskoj sa kraja XVIII veka, koje balansiraju na tankoj granici siromaštva. Jedini socijalni i ekonomski kontinuitet njihove kćeri mogu obezbediti dobrom udajom, faktorom stabilnosti do koga se dolazi promišljenim strateškim manevrima lišenim idealizacije ljubavi. Njena sfera interesovanja je sa namerom sužena i fokusirana, što naizgled jednostavnim likovima i zapletima daje intenzitet i uverljivost.

Uprkos emotivnim nemirima u dušama glavnih junaka, romani Džejn Ostin odišu mirom. Zato ne čudi informacija koju je iznela dr Birn sa Univerziteta u Oksfordu o blagotvornom uticaju romana Razum i osećajnost i Gordost i predrasuda u tretmanu postraumatskog stresa kod vojnika nakon Prvog svetskog rata. Deljene kao lek u ratnim i posleratnim bolnicama, knjige Džejn Ostin su napaćenim ratnicima ulivale osećaj sigurnosti, podsećajući ih na stabilan svet i njihovo mesto u društvu u koje treba da se vrate.

One koji se žale nikad ne žalim. (Gordost i predrasuda)

Prateći svoju maksimu o besmislu ponižavajućeg unovčavanja ličnog očaja kroz sažaljenje drugih, Džejn svoju patnju u teškim trenucima nije ispoljavala ni na jedan drugi način sem što bi prestajala da piše. U periodu od devet godina, 1800-1809, Džejn Ostin nije napisala ni reč. To su bile godine selidbi i gubitaka. Nakon što se penzionisao 1800. godine, Džordž Ostin je sa suprugom Kasandrom i kćerkama Kasandrom i Džejn napustio voljeni Stiventon i preselio se u Bat. Usledile su godine brojnih lutanja i preseljenja sve do njegove smrti 1805. godine, kada se sa majkom i sestrom Džejn seli kod brata u Sauthempton, a potom 1809. godine u kuću u Čotonu koju im je brat dao na korišćenje i koja je danas muzej.

Sebičnost mora uvek biti oproštena, što znate, zato što nema nade za izlečenje. (Mansfild Park)

U Čotonu je ponovo počela da piše. Tada su nastali romani Mansfild Park (1814), Ema (1815) i Pod tuđim uticajem (1818). Unutrašnja borba morala, savesti i društvenih pritisaka dominira kao osnovni motiv Fani Prajs, junakinje romana Mansfild Park koji književni kritičari danas smatraju prvim modernim romanom. U roman Ema uvodi svoj najkompleksniji ženski lik, nežnu i lepršavu devojku opsednutu provodadžisanjem. Njena posvećenost spajanju ljudskih srca naučiće je skromnosti i poniznosti, ali joj i doneti ljubav. Dašak jeseni osećanja, ali i jeseni jednog mladog života, oseća se u romanu Pod tuđim uticajem, koji je objavljen nakon smrti Džejn Ostin. Roman se bavi prekinutom veridbom Ane Eliot i kapetana Ventvorta i njihovom drugom šansom za ljubav osam godina kasnije.

Morate naučiti malo od moje filozofije. Razmišljajte o prošlosti kao o sećanjima koja vam čine zadovoljstvo. (Gordost i predrasuda)

Poslednjih osam godina života Džejn Ostin je provela u Čotonu. Njen privatni život, ali i život pisca, je bio ograničen na porodicu i bliske prijatelje koji su jedini znali pravi identitet priznate književnice skrivene pod pseudonimima Dama (A Lady) i Gospođa Eštona Denisa (Mrs Ashton Dennis). Njeni romani su bili poznati, ali ne i bestseleri, jer su se čitali u uskom krugu intelektualne elite sa početka XIX veka. U vremenu romantizma, njena dela koja nisu pratila romantičarski temperament već potencirala pragmatizam, razum i inteligenciju nisu mogla postati mejnstrim.

Umrla je u 42. godini, 18. jula 1817. godine, najverovatnije od Adisonove bolesti kojoj se tada nije znao uzrok niti je za nju postojao lek, ostavivši nedovršene romane Votsonovi i Sanditon. Sve do polovine XX veka, Džejn Ostin je ostala romanopisac poznat i cenjen uglavnom samo u višim književnim krugovima. Značaj njenog dela, mnogo pre Evrope, prepoznala je američka čitalačka publika, pa je njena slava zapravo prešla Atlantik u obrnutom smeru, iz Amerike u Evropu. U poslednjim decenijama XX veka većina njenih romana je prilagođena filmskom platnu, što je dodatno povećalo interesovanje za romane Džejn Ostin i izrodilo zavidnu armiju poštovalaca njenih dela širom sveta.