Dvorac je u periodu 1919-1923 sagradio Bogdan Dunđerski, velikoposednik i vlasnik 2600 jutara plodne zemlje između Srbobrana i Bečeja. Sagrađen kao mešavina stilova, od neogotskih ugaonih kula do neoklasičnih ulaza, Fantast i danas oslikava svu moć i bogatstvo najimućnije srpske porodice u Vojvodini imeđu dva svetska rata. Pored dvorca iz mašte, na imanju se nalaze luksuzne štale za konje koje je Dunđerski neizmerno voleo, veliki park i kapela Sv. Đorđa oslikana rukom velikog srpskog slikara Uroša Predića, prijatelja Bogdana Dunđerskog.

Kompleks Fantast je dobio ime po jednom od 1400 konja koliko je Dunđerski posedovao, a koji je 1932. godine kao trogodišnje grlo na beogradskom hipodromu pobedio u sve tri trke i osvojio sve titule. U jednoj vitrini dvorca i danas se čuva Fantasova lobanja i butna kost. Dunđerski je preminuo 1943. godine i sahranjen je u kapeli Sv. Đorđa.

Nakon njegove smrti, usledilo je nezamislivo propadanje i uništavanje imanja. Iako ga je vlasnik zaveštao Matici srpskoj, kompletna imovina je nacionalizovana i pripala je kombinatu PIK Bečej. Rasni konji su rasprodati Italijanima po klaničnoj ceni, nameštaj i dragocenosti iz dvorca su odneti u nepoznatom pravcu, a u park i sam dvorac su puštene ovce. Za kapelu je bila namenjena uloga električne centrale. Sam Uroš Predić, koji je za svog velikog prijatelja Bogdana Dunđerskog oslikao kapelu na kompleksu Fantast, je povodom ovog skrnavljenja napisao pismo Moši Pijade te je crkva pošteđena prenamene i stavljena pod ključ.

Danas je dvorac Fantast potpuno renoviran i pretvoren u luksuzni hotel sa 12 soba, dva apartmana i pratećim sadržajima. Kapela je ponovo osveštana i postala je omiljeno mesto za venčanja i krštenja.

Postoji verovanje da svake godine na Preobraženje (19.8), sveti Stefan Prvovenčani dozvoljava Bogdanovoj duši da na svom konju Inkvizitoru obiđe imanje:

„Poput nekog monolita iz snova, ili čednosti koja se propinje, Fantast kao da je posvećen oblacima. Ono što najviše čudi i privlači pažnju, nije očuvanost parka i glavne zgrade, no ikona Stefana Prvovenčanog koja se nalazi na oltaru u kapeli Bogdana Dunđerskog.

U ovoj kapeli, koju je čitavu oslikao Uroš Predić, nalazi se Bogdanov grob i ikona koja u svom desnom donjem uglu ima srebrni otisak nečijih usana. Ovaj otisak je primećen još na prvu godišnjicu Bogdanove smrti i čini se da je svakom narednom godinom taj trag postajao vidljiviji i sve svetliji. Kao da je neko mekotu svojih usana, svake godine iz zahvalnosti prinosio pred noge prelepom svecu. Kome te usne pripadaju? Može samo da se nagađa...

Svake godine na Preobraženje, Sveti Stefan Prvovenčani dopušta vilovitoj duši Bogdana Dunđerskog da uzjaše senku svoga mrtvoga konja Inkvizitora i da obiđe svoje nekadašnje imanje. Ovaj čudni par prvo obilazi Inkvizitorov grob. Duša se naslanja na spomenik i osluškuje rzanje umrlog, dok Inkvizitorova senka odlazi da oseti miris sena i znoj živih konja. Konji ne vide ništa ali se neki čudan nemir uvlači u njih. Osećaju prisustvo velikog i dalekog oca, pa se zbijaju u gomile. Dok je senka Inkvizitora među svojima, Bogdanova duša obilazi kapelu, da bi pozdravila mesto gde joj se nalazi telo. Ponese po koji cvet da ljudi ne zamere, proveri da li se kapela održava, prinese se ikoni svetog Stefana na oltaru i preda se uspomenama...”

(iz knjige „Snovi zatravljenih kula” - Milan Belegišanin)

Pivo i šampanjac

Anegdota koja se često prepričava je da je vrelog letnjeg dana Dunđerski ušao u peštanski „Grand hotel” na Margo Sigeru gde je sedela mađarska građanska elita, i naručio pivo. Želeći da ga ponize, peštanski plemići su naručili bocu šampanjca, sa napomenom da žele da im je donesu u kibli hladnog piva. Dunđerski je mirno pozvao natkonobara i naručio još jedno pivo - ali da se hladi u kibli punoj šampanjca.