Napravljeni su između 200. i 900. godine nove ere, tokom kulture Chanapata. Voda bogata solima dolazi iz izvora Qouripujio smeštenog na vrhu doline iz kojeg izlazi mreža sićušnih kanala izgrađenih tako da voda teče postepeno i puni hiljade terasastih bara. Skoro svi slani bazeni su manji od četiri kvadrata, i duboki samo tridesetak centimetara. Radnici pažljivo kontrolišu i prate protok vode.

Nivo vode u bazenima brzo opada zahvaljujući suvom vazduhu sa Anda i so se u formi kristala različite veličine taloži na zidove i dno bazena. Čuvar tada zatvara dotok vode sa izvora i pušta da se bazen potpuno osuši. Nakon nekoliko dana, očekuje ga novi posao, berba soli. Pažljivim struganjem so se odvaja iz bazena koji tada izgleda kao veliki kalup, i transportuje dalje. Ponovo se otvara dotok vode, i počinje novi ciklus.

Bazeni soli se ne kupuju i ne iznajmljuju. Oni tradicionalno pripadaju građanima Marasa. To je težak i ne previše unosan posao, tako da uvek ima mnogo slobodnih bazena koji čekaju nove vlasnike. Ukoliko neko poželi da se bavi berbom soli, dovoljno je da podnese zahtev upravi grada, prođe jednostavnu obuku i upozna se sa zakonskim procedurama i načinom rada na bazenima. Ostaje mu još samo da odabere bazene koje želi da održava, i da započne svoj novi posao.