U geološkoj prošlosti je ovde pre više miliona godina, bilo središte snažne vulkanske aktivnosti, čiji su svedok raznobojne stene na odseku erozivnog amfiteatra koji se strmo uzdiže u zaleđu zemljanih piramida.

Zemljane piramide, ili kako ih lokalno stanovništvo naziva “kule”, visoke su od 2 do 15m i široke od 0,5 do 3m. Smeštene su u dve jaruge podeljene uskom vododelnicom čiji se izvorišni delovi spajaju u jedinstvenu erozivnu čelenku, strahovito razorenu erozivnim procesima. Jaruge takođe imaju čudne nazive: jedna je Đavolja, a druga Paklena jaruga.

Nauka tvrdi da je stvaranje Đavolje varoši prouzrokovao čovek, krčeći šumu i otvarajući put za razorno dejstvo vodene erozije. Prvobitni agens u stvaranju zemljanih piramida bila je kiša i njeno spiranje. Pod udarom kišnih kapi dolazilo je do mehaničkog razaranja, a zatim rastvaranja i odnošenja glinenih delova iz površinskog sloja, pri čemu su se formirale minijaturne erozivne brazde. Duž ovih brazdi dolazilo je do koncentrisanog slivanja i spiranja kišnice, kao i odnošenja sve većih količina rastresitog materijala. Materijal koji se nalazio ispod krupnih komada stena bio je zaštićen od ovih procesa, tako da su kameni blokovi postali “čuvari” zemljanih piramida ogućavajući njihovo sve dublje urezivanje u podlogu, odnosno povećanje njihove visine. Spiranje materijala i prosecanje jaruga vršeno je ne samo niz jaruge, već i poprečno, između stubova, podsecajući ih. Kako je nagib terena na kome se stvaraju figure vrlo strm, vertikalna erozija preovlađuje nad bočnom, što ubrzava odnošenje materijala i stvaranje stubova.

Ovako nastale zemljane stubove ostali klimatski faktori (vetar, sunčevi zraci, promena temperature i dr.) oblikuju u zemljane figure čudnog oblika i izgleda, koje kada se duže posmatraju deluju nestvarno, kako u pogledu oblika i veličine, tako i neverovatne statičke postojanosti. Deluje nestvarno da jedna zemljana figura u osnovi široka tri metra, a visoka deset i više metara u vrhu se završava debljinom od 20 do 30 cm i takva opstaje vekovima, pod teretom kamenog bloka teškog do sto i više kilograma.

Čudno izvajane a još čudnije poređane zemljane figure, divljina erozivne čelenke, voda čudnog ukusa i mirisa, čiji je sadržaj nekih elemenata (aluminijuma, gvožđa, kalijuma, bakra, nikla, sumpora) ekstremno visok u odnosu na obične vode za piće, povećan je čak i do 1.000 puta, mistika i tajanstvenost koju stvaraju zvučni efekti dok duva vetar utacali su na maštu lokalnog stanovništva da lokalitetu da naziv „Đavolja Varoš“. a sve ove čudne prirodne pojave objašnjava legendama koje je vekovima izmišljao.

Najuvreženija legenda je da su nekada davno ovde živeli skromni, mirni svojoj veri privrženi stanovnici. To je smetalo đavolu pa im je on spremio „đavolju vodu“ da zaborave na rodbinske odnose. Pošto su pili tu vodu, omamljeni meštani reše da venčaju brata i sestru. Đavolji plan je pokušala da spreči vila, koja prema legendi i dan danas drži pod svojom zaštitom ovaj kraj. Vila nije uspela da urazumi svatove, i oni krenuše sa mladencima ka crkvi na venčanje. Ona se onda poče moliti Bogu da na neki način spreči rodoskrnavljenje. Bog je uslišio njenu molbu, spoji nebo sa zemljom, dunu jak, hladan vetar i okameni svatove sa mladencima.

U Evropi ima sličnih pojava u Alpima (sa obe strane prevoja Brener u Austriji i Italiji, kod Bolcana, zatim u Valerijenu, u pokrajini Gornja Savoja, u Francuskoj i dr.). U Americi je poznata „Bašta bogova“. Međutim, u „Đavoljoj varoši“ su „kule“ brojnije, većih dimenzija i znatno postojanije.

Lokalitet „Đavolja Varoš“ je stavljen pod zaštitu države još 1959. godine, a 1995. godine je Uredbom Vlade Republike Srbije proglašen za prirodno dobro od izuzetnog značaja i stavljen u prvu kategoriju zaštite - SPOMENIK PRIRODE.

Interesantno je da se na Radanu, gde se nalazi i Đavolja Varoš, dešavaju neke neobjašnjive pojave. Jedna od njih je da u porti male crkve brvnare sve šljive rastu tako što se uvrću oko svoje ose. Mladica koja se presadi izvan crkvenog dvorišta se ubrzo rasplete i nastavlja da raste uobičajeno. Prema predanju, sve je počelo dolaskom vojske kneza Lazara, koja se uoči boja na Kosovu ovde pričestila. U nedostatku naučnih objašnjenja, mnogi pokušavaju da ovom prirodnom fenomenu daju i neko razumno objašnjenje. Tako se, na primer, često ističe da se šljive uvrću pod dejstvom vetrova ili da se okreću za suncem u potrazi za svetlošću. Ipak, nijedno od ovih tumačenja nema realnu osnovu. U obilju listopadnog i zimzelenog drveća koje raste naokolo, uvrću se samo šljive i samo u porti crkve Lazarica. Međutim, niko do sada nije vršio analizu sastava zemljišta, starost stabala, pa čak ni onih davno osušenih pored zvonika.

Druga misterija je da voda teče uzbrdo, kao i ugašen i otkočen automobil. Profesor na beogradskom Prirodno-matematičkom fakultetu, Milivoje Maćejka, kaže da na ovom području, na deonici puta od oko 200 metara, zaista postoji prirodni fenomen, ali da je potrebno angažovati druge naučnike koji bi sa svih strana detaljno proučili pojavu i dokazali postojanje gravitacione anomalije. Njegov kolega, profesor sa novosadskog Prirodno-matematičkog fakulteta Radenko Kisić tvrdi da bi automobil krenuo uzbrdo bilo bi potrebno da ispod tog puta ima na tone uranijuma, što je malo verovatno. Pored ovih neobičnih pojava na samom terenu i ljudi osećaju razne promene i da na njih deluje ovaj fenomen. Ponekad se ljudi koji se zateknu na ovoj deonici puta osećaju se izgubljeno, da zalutaju, vrte se u krug, iako su tu odrasli.

Naš narod je poznat po tome da često od neuobičajenih prirodnih pojava napravi čudo. Lepote Đavolje Varoši i Radan planine su čudo samo po sebi.

Foto: djavoljavaros.com