Tako je to u biblijskim pričama. A šta je sa stvarnim životom?

Stjuardesa sa Titanika, Violet Jessop, preživela je sudar sa ledenim bregom u Atlantiku. Pre službovanja na Titaniku, radila je na brodu Olimpik koji je uništen u sudaru sa britanskim bojnim brodom. Četiri godine nakon tragedije na Titaniku, 1916. godine, gospođica Jessop se zaposlila kao bolničarka na Britaniku, koji je potonuo u Egejskom moru. I oni koji ne veruju da je žena na brodu nevolja u najavi, slažu se da im ne bi bilo prijatno da im saputnik u pomorskom putovanju bude Violet Jessop.

Engleski par, Jason i Jenny Cairns - Lawrence, bili su svedoci napada Al Kaide na Njujork gde su 11. septembra 2001. godine boravili kao turisti. Nije ih mimoišao ni teroristički napad na sistem gradskog prevoza u Londonu u julu 2005, a da njihova životna priča bude okarakterisana kao baksuzna, potrudili su se teroristi u Mumbaiu u Indiji, čijim su manevrima u novembru 2008. godine takođe prisustvovali. Novinari su ih nazvali „baksuzni par”.

Robert - Todd Lincoln, sin Abrahama Linkolna, imao je 21 godinu kad mu je otac ubijen. Za vreme mandata Jamesa Garfielda, 1881. godine, Linkoln mu je kao ratni sekretar pravio društvo na putu do Garden Stejta i bio svedok atentata na još jednog predsednika SAD. Dvadeset godina kasnije, pozvan je u Buffalo na govor ponovo izabranog predsednika Williama McKinleya, koji je te večeri takođe pogođen u atentatu. Preminuo je osam dana kasnije. Nakon tog događaja Todd Linkoln više nije prihvatio nijedan predsednički poziv uljudno ih odbijajući rečima „...postoji izvesna fatalnost koju moje prisustvo izaziva na funkciju predsednika”. Savremenici su rado zbijali šale sa tim pismima, tvrdeći da u njima Linkoln kaže „Zaobiđi me, ako dođem mrtav si!”.

Roya Sullivana, čuvara nacionalnog parka Virginia Shenandoah udarila je munja. Sedam puta, u sedam različitih prilika! Prvi put je pogođen 1942. godine na osmatračkom tornju. Nakon toga u vožnji niz planinu, na pecanju, pa čak i unutar rendžerske stanice. Morate pomisliti da nešto nije u redu sa vama ako munja krene da vas traži po zatvorenoj zgradi. Skeptici tvrde da je ovo posledica radnog mesta, jer je nacionalni rezervat u kojem je Roy radio podložan olujama. Mediji ipak vole da spekulišu da je Sullivan živi X-man sa čudnim supermoćima.

Samo dva grada na našoj planeti su pogođena atomskom bombom. Tsutomu Yamaguchi se u trenutku ekslozije zadesio u oba. Rođen 1916, Yamaguchi je 6. avgusta 1945. godine bio u Hirošimi na službenom putu. Kako je izašao iz tramvaja, zaslepela ga je eksplozija atomske bombe koja je eksplodirala na manje od 3km od njega. Procenivši da nije vreme da nastavi sa poslovnim obavezama u Hirošimi, istog dana se vratio kući - u Nagasaki. Nekoliko dana kasnije, objašnjavao je svom šefu da je bilo nemoguće nastaviti pregovore o prodaji Mitsubishi automobila u razrušenoj Hirošimi, kada je na samo par kilometara od njih ekslodirala druga atomska bomba i sravnila Nagasaki sa zemljom. Tsutomu Yamaguchi je preživeo obe atomske bombe i umro u 93. godini.

Da li zaista postoji trajni lični baksuzluk, i može li čovek bez svoje volje i uticaja biti maler sebi i drugima?

Psiholozi i stručnjaci iz polja statistike i verovatnoće koji su se posebno bavili fenomenom sreće i nesreće dali su komplikovan odgovor. Iako se slažu da pojedinci kroz život prolaze imajući više loših nego dobrih trenutaka, tvrde da veliki udeo u tome ne igra slučajnost nego prihvatanje i odbijanje prilika, interakcije sa drugim ljudima, i lični afiniteti u donošenju odluka i izvršavanju obaveza.

Rami Zwick, profesor univerziteta Riverside u Kalifoniji, ističe da naše verovanje u lošu sreću pojedinca delimično potiče od nepoznavanja bazičnih zakona verovatnoće. Ovo je objasnio na primeru bacanja novčića:

Postoji razlika između individualnog i grupnog iskustva ljudi u populaciji. Ukoliko 100 ljudi baci novčić 100 puta, možemo očekivati da će prosečan rezultat biti 50 „pisama” i 50 „glava”. Ali, individualno, svaki pojedinac će imati različit broj pismo-glava rezultata. Ukoliko „pismo” smatramo za dobro, a „glavu” za loše, uvek ćete imati ljude koji imaju više jednog nego drugog, što ne menja ukupan odnos u grupi.

Još jednom se pokažalo da naučnici više umeju da zbune, nego da objasne neki fenomen. Za razliku od komplikovanih analiza verovatnoće, u svom delu „Kafka na obali”, japanski pisac Haruki Murakami, nevezano za ovaj fenomen, opisuje čoveka koji se brine da saldo između našeg i ostalih svetova bude jednak nuli. Tokom tog procesa, dešavaju se sitne greške u interakcijama, koje on potpuno zanemaruje fokusirajući se samo na ukupan saldo. Zbog nesavršenosti postupka koji sva ovosvetovna delovanja posmatra samo spolja, dešava se čitav niz životnih nepravilnosti.

Izgleda da je i lični baksuzluk pojedinaca jedna od njih.