U kući Tome Markova Petrovića i Ivane (rođ. Proroković) u Njegušima među lovćenskim katunima, rodio se 13. novembra 1813. godine dečak kojem je nadenuto ime Radivoj. Odrastao je kao i sva gorštačka deca tog doba, čuvajući očeva stada. Vukla su ga prostranstva van skučenog lovćenskog krša koja su opisivali guslari, i želja da vidi u pesmama opevanu slavnu državu kojoj su „Turci uzeli polje, a Latini more”. Nije ni slutio da će ga istorija zapamtiti kao vladaoca poslednjeg slobodnog ognjišta Dušanovog carstva.

Lovćenski pastir pred živim svetcem

Naslednik svog strica, vladike Petra I Petrovića, postao je spletom okolnosti i sudbine, kao njegov treći izbor. Zvanje crnogorskog vladike se u porodici Petrović prenosilo na odabranog bratovog muškog potomka, pa je prvi i logičan izbor pao na Mitra Petrovića, sina najstarijeg brata vladike Petra. Nažalost, Mitar je umro, a vladika je pažnju usmerio na sledećeg u porodičnoj hijerarhiji, sina svog drugog brata, Đorđiju Savovog Petrovića. Kako Đorđije nije bio pismen, vladika ga šalje na školovanje u Sankt Peterburg. Videvši sveta, Đorđije postaje nezainteresovan za vladičanski tron i moli vladiku da ga oslobodi obaveze, a 1828. godine od njega traži blagoslov da se prijavi u rusku carsku vojsku. Sluteći da bi se situacija sa imenovanjem naslednika mogla iskomplikovati, vladika Petar I još 1825. godine kod sebe poziva mladog Radeta, gde dečak dobija skromno obrazovanje od monaha i vladičinog sekretara. Godinu dana provodi u manastiru Topla kod Herceg Novog gde od starešine Josipa Tropovića uči italijanski, matematiku i crkvene predmete.

Mogućnost da i Radivoja školuje u Rusiji nije postojala, jer vladici skromna sredstva kojima je raspolagao to nisu dozvoljavala. Za svog naslednika ga proglašava 20. januara 1827. godine, i dovodi Simu Milutinovića Sarajliju na Cetinje da ga podučava istoriju, književnost i filozofiju. Kažu da je stari vladika teška srca breme duhovnog i državnog poglavara predao mladom Radivoju Petroviću. Susret živog sveca (vladika Petar I je kasnije kanonizovan kao Sveti Petar Cetinjski) i izuzetno lepog i vedrog momka je bio dirljiv. U vladičinoj duši se mešalo osećanje ponosa što najdičnijeg potomka svoje porodica postavlja za gospodara Crne Gore, i tuge što takvu mladost osuđuje na strogi monaški život i državničke obaveze u burnim vremenima. Poslednje godine života svog strica budući vladar Crne Gore, Petar II Petrović Njegoš, ispunio je vedrinom. Iz manastira Savina kod Herceg Novog, gde je poslat da proučava crkvene knjige, šalje mu pisma puna živog duha i humora koja je stari vladika uz smeh naglas čitao visokim crkvenim velikodostojnicima.

Učitelj sa malim ušima na testu hrabrosti

Po prirodi inteligentan i radoznao, Njegoš je imao veliku sreću da se školuje kod istog takvog učitelja, lucidnog i nekonvencionalnog Sime Milutinovića Sarajlije. O tom periodu nadahnuto je pisao Ljubomir P. Nenadović u svom delu O Crnogorcima. Simo je uz Njegoša je imao još nekoliko mladih učenika, ali je njegov sistem podučavanja bio na granici anarhije. Pored intelektualnih koje nije zanemarivao, potencirao je „špartanske igre” uveren da budućim velikašima Crne Gore za život pod stalnom pretnjom Turaka čelična volja i fizička izdržljivost znače isto koliko i knjiško znanje. Sima je bio omiljen među Cetinjanima i vrlo poštovan uprkos svojoj razbarušenoj prirodi. Nazvali su ga Čubro Čojković, što ga je prilično zabrinulo jer nije razumeo poreklo nadimka. Objasnili su mu - Čubro je čovek sa malim ušima, a Čojković znači da si od valjanog oca! Od tada, Sima je doveka na Cetinju ostao Čubro, a mnoge svoje književne radove je nakon toga potpisivao kao Čubro Čojković Černogorac.

Njegošu je Sima bio neiscrpni izvor znanja i zauvek ostao odan prijatelj. Njihove diskusije o istorijskim temama često su se završavale oštrim verbalnim sukobima, a jedna se čak završila i oružanim sukobom. To je zapravo bila dosta komična situacija. U žaru rasprave, Simo je veličajući srpsko junaštvo svom đaku rekao da bi on lično na megdan mogao da izađe svakom Crnogorcu. A složićemo se, takve reči u junačkoj Crnoj Gori nije bezbedno izreći ni danas u mnogo pomirljivijem društvu nego što su to bili mladi lovćenski gorštak iz časne kuće i kočoperni srpski pesnik. Držeći ga za reč, Njegoš mu u dobro odglumljenom besu daje dva napunjena pištolja, da bira i puca. Sima odbija da uđe u dvoboj sa mladim Petrovićem, ali širom raskopčava košulju i izaziva ga da puca. Njegoš puca iz oba pištolja, samo da vidi hoće li Sima ustuknuti. Ono što nije mogao da zna, je da je Njegoš pištolje napunio samo tragovima baruta, želeći da uplaši i na beg navede svog učitelja. Ostao je zadivljen pred Siminom hrabrošću i čeličnom voljom da po cenu života odbrani sve što je o Srbima govorio.

Mnogo godina kasnije, govoreći sa ljubavlju i poštovanjem o svom „Čubri” priznao je da je ta surova šala iz nepromišljene mladosti nešto zbog čega se u životu srami i gorko kaje.

U pero Sime Milutinovića stari vladika Petar I Petrović je izdiktirao svoju poslednju volju pred smrt, 1830. godine, prenevši i testamentom na svog bratanca sva duhovna i svetovna ovlašćenja. Poseban detalj oporuke predstavljaju reči vladike da proklinje svakog ko zarad boljih odnosa sa Austrijom ugrozi crnogorsko prijateljstvo sa Rusijom.

Bez muke se pesma ne ispoja, bez muke se sablja ne sakova

U smeni generacija Petrovića na čelu Crne Gore mnogi velikaši su videli priliku da ograniče njihovu dominaciju. Vukolaj Radonjić, iz porodice iz koje je tradicionalno dolazio crnogorski guvernadur smatrao je da svetovna i duhovna vlast treba da budu razdvojene, i da ingerencije Njegoša mlađeg treba svesti na duhovna pitanja, dok svetovnu vlast treba da preuzme on. Na svoju nesreću, saveznike je tražio na pogrešnoj strani, tajno održavajući veze sa Austrijom. Kada se to saznalo, navukao je na sebe veliki gnev crnogorskih glavara koji su ga osudili na smrt. Njegoš je imao ozbiljne planove koji su se ticali jačanja državne uprave, ali nije želeo da početak njegove vladavine obeleži pogubljenje Vukolaja Radonjića. Uz podršku glavara odlučuje se za manje drastično rešenje, ukidanje guvernadurske titule i progon odmetnutog guvernadura iz Crne Gore.

Početkom 1831. godine, Radivoj (Rade) Petrović prima monaški postig i u spomen na svog strica uzima ime Petar. Ni pre nego što je istorija njihovim imenima dodala nazive I i II, nije dolazilo do zabuna u razgraničenju imena dva uzastopna crnogorska vladara, jer je mlađi u narodu ostao zapamćen kao vladika Rade. Veliku podršku u verskim pitanjima mu u tom periodu pružaju pravoslavne crkve Rusije i Srbije, a u administrativnim pitanjima mu pomaže užički episkop Nikifor Maksimović koji u njegovo ime rukopolaže nove crnogorske sveštenike.

Ćud lisičja ne treba kurjaku

Koliko su ga podržavali u verskim pitanjima, toliko su Rusi postali „kamen u cipeli” kada je u pitanju uređenje države. Insistirali su na osnivanju Praviteljstvujuščeg senata koji je trebalo da ograniči moć vladike. Potpuno svestan da Rusi na tome insistiraju najvećim delom da bi u senat postavili velikaše naklonjenije njima nego Austriji, znao je i da bez njihove podrške može malo da uradi u državi koja se nalazila na rubu bezvlašća. Plemena na obodima Crne Gore su samovoljno upadala na teritoriju osmanlijske Hercegovine, a Njegoš nije imao sredstva da ih obuzda jer pod svojom kontrolom, osim odanih ratnika iz svog bratstva, nije imao ni vojsku ni policiju. Svaki upad je izazivao odmazde Turaka i nova stradanja. Senat je, ma kako delovao kao popuštanje pod pritiscima Rusije, za Crnu Goru bio dobro rešenje. Činilo ga je dvanaest članova, sa Vukotićem i Vučićevićem na čelu. Osnovali su državnu policiju nazvanu Gvardija sa sedištem u Rijeci Crnojevića. Rusija se postarala da obezbedi sredstva za svih 400 članova Gvardije, koji su redovno isplaćivani. Uvećan je i broj perjanika, Njegoševe lične garde.

Kada govorimo o tom vremenu, treba naglasiti da je Njegoš u vreme svog prvog vojnog pohoda imao svega 19 godina i da ga je na to naterala velika muka. Plemena iz Podgorice su se pridružila turskim snagama u gušenju pobuna u Bosni i Albaniji, a slobodarska Crna Gora je smatrala da takve izdajnike treba uništiti. Nenaviknute na ratovanje u gradskim uslovima, trupe koje su predvodili Njegoš i Vukotić iznenađuje turska konjica koja je neočekivano dovedena na bojište. Bedemi Podgorice su ostali neprobojni za Njegoševe malobrojne ratnike, a iz bitke su se povukli poraženi i sa mnogo ranjenika. Da zlo bude veće, veliki vezir Rašid Mehmed-paša se krvavo osvetio za ovaj napad kažnjavajući veliki broj zarobljenih Crnogoraca iz okolnih sela vešanjem ili nabijanjem na kolac. Njegošu su ruke bile vezane, jer je Rusija na njega vršila snažan pritisak da ni u kom slučaju ne traži osvetu. Dobro promišljen za svoje godine i zauvek vezan amanetom strica da se „moli Bogu i drži Rusije”, Njegoš je znao da tu diplomatsku vezu, već načetu ishitrenim napadom na Podgoricu, ne sme dodatno da ugrozi.

U crkvi Kazanski sabor u Petrogradu, 6. avgusta 1833. godine, Petar II Petrović Njegoš je rukopoložen za arhijereja. Svečanom činu su prisustvovali car Nikolaj i svi članovi ruskog Sinoda. Nakon povratka u Crnu Goru, čekali su ga brojni problemi u društvu gde je vladala plemenska nesloga, bezvlašće i krvna osveta.

Njegova najveća želja je bila da modernizuje crnogorsku državu i iskoreni nazadne običaje, smatrajući da je kulturna reforma od suštinskog značaja za napredak države. Gradio je škole i puteve i osnivao sudove, osnovao dve fabrike baruta u Rijeci Crnojevića, ustanovio Obilića medalju i borio se da se iskoreni fes kao neautentičan detalj crnogorske narodne nošnje i uvede okruglu kapu, ali je u zemlji tvrdog patrijarhata svaka promena dočekivana na nož. I pored visokog verskog čina, naginjao je sekularizaciji države i klonio se teokratije.

Uvođenje redovnog oporezivanja 1833. godine u narodu je primljeno sa velikim negodovanjem. Iako je to faktički bila odluka Vukotićevog Praviteljstvujuščeg senata, i sam Njegoš je bio svestan da je ova vrsta nameta neophodna da bi se održalo funkcionisanje države. Njegovu težnju da se kroz prihode iz svoje države oslobodi zavisnosti od ruske pomoći nije razumevao ni veliki broj plemenskih glavaša, koji su odbijali da uvedu poreze svojim plemenima, a Njegošu poručivali da sam dođe i pokupi porez.

Junaštvo je car zla svakojega

Njegoša istorija nije zapamtila kao briljantnog vojskovođu, niti je on to ikada stremio da bude. Nasuprot površnoj analizi mentaliteta koja bi pokazala iskrivljenu sliku, Njegoš je dobro poznavao svoje Crnogorce. Duboko uveren da pripada narodu koji nije divlje ratničko pleme, nego humana zajednica koja u svakoj borbi zahteva etički smisao, svesno je izbegavao oružane sukobe tamo gde se spor mogao rešiti diplomatskim putem.

Sve što je izgubio na bojnom polju (manastir Maine, manastir Stanjevići i Lesandro), povratio je pregovorima. Sa Austrougarskom je postigao dogovor o razgraničenju 1841. godine bez uplitanja Turske, a sa Hercegovačkim pašalukom sklopio sporazum, i dogovor učvrstio pobratimstvom sa Ali-pašom Rizvanbegovićem 1842. godine. Snagu njegove ličnosti potvrđuje i odluka da odbije učešće u zaveri za ubistvo zloglasnog Smail-age Čengića, odgovornog za masakr u Grahovu gde su stradali Njegošev petnaestogodišnji brat Jovan i još osam Petrovića. Sve to su mu zamerili i istorija i savremenici, ali je Njegoš bio svestan da svojom pomirljivošću prema nečasnom ponašanju Rizvanbegovića (koji je u želji da ga ponizi nakon sporazuma pred okupljene crnogorske velikaše bacao dukate) i okretanjem glave od Čengićevih krvavih ruku plaća cenu bolje budućnosti svog naroda. Daleko od toga da je na sav zulum i krvoproliće gledao mirne duše. I na samrtnoj postelji je proklinjao Omer-pašu:

„Šta kome čini ovaj kameni krš, okupan suzama i krvlju? Zar se već nije nasitio blaga i gospodstva, za koje je promjenio vjeru svoju? Ne da mi pas ni bolovati ni umrijeti s mirom! E da Bog da poša' tragom svijeh poturčenjaka i srpsko mu zrno srce raznijelo, kao što je to bilo svima poturčenim pašama! E da Bog da ga razgubalo srpsko mlijeko, kojim je odojen! E da Bog da se na strašnom sudu pogledao u oči s Obilićem!”

Njegova najveća zasluga kao državnika je modernizacija crnogorske države. Nisu ga fascinirali ni Murat ni Bonaparta, već najveći evropski dometi nauke, arhitekture i umetnosti. U želji da više nikada u stranim novinama ne osvane sramna reportaža o Crnoj Gori kao ubogoj i zaostaloj državi, podiže crnogorski Senat - Biljardu, kao rezidenciju u kojoj će dostojno moći da ugosti svetske zvaničnike. Svestan velikog problema sa nedostatkom pijaće vode, angažovao je stručnjake za bušenje arteških bunara. Nabavio je štampariju, kovnicu novca i mlin na pogon vetrom koji je instaliran na Lovćenu. Ustanovio je Ishodjajušći žurnal, državni protokol unutrašnje i spoljne korespodencije i književni časopis Grlica. Formirao je prvi poštanski saobraćaj od Cetinja do Kotora, započeo izradu geografskih i topografskih mapa Crne Gore i propisao formu crnogorskog pasoša. Ustanovio je poreske instrumente, u Rotšildovoj banci deponovao novčana sredstva za osnivanje prve crnogorske valute - peruna, stvorio prve državne rezerve i pripremio Priručnik za rukovanje državnim novcem. Bio je rodonačelnik monetarnog sistema Crne Gore. U Crnu Goru je doneo prvi fotoaparat i mikroskop.

Oči zbore što im veli srce

Književno stvaralaštvo Petra II Petrovića Njegoša je izuzetno bogato. Junaci njegovih dela su odlučni, mudri i smireni i kada im „strašna ura gori pred očima”. Ipak, oni nisu mitski heroji, već stvarni ljudi - „nema toga ko’s ne boji čega, da ničega ano hlada svoga”. U svojim delima on jasno razgraničava junaštvo od čojstva, gde potencira obostrano sačuvanu čast kao jedini validan dokaz pobede nad protivnikom. To neobično pronicljivo prepoznavanja najvažnijeg obeležja časne borbe - da se nikada iz vida ne izgubi ljudski lik onoga sa druge strane bojnog polja, predstavlja svojevrstan etički kod ratovanja u Crnoj Gori.

Književna kritika njegova dela svrstava u tri perioda, koja nisu razgraničena vremenskom odrednicom, već stilom izražavanja. Prvu grupu čine jednostavna pevanja, za koja je tradicionalno guslarski narod bio posebno nadaren. Tu spadaju njegova prva objavljena dela, Lijek jarosti turske, Pustinjak cetinjski i Ogledalo srpsko i dr, gde se meša autorsko i u narodu prikupljeno pevanje. Drugi period predstavljaju lirska dela iz vremena kada je vladika već duhovno pozvan u prefinjenije sfere pesništva. U Luči Mikrokozmi i Slobodijadi primetan je uticaj pasioniranog čitanja na četiri svetska jezika, što mu je omogućilo da bolje uobliči svoju filozofiju. U treću grupu književna kritika smešta najsavršenija Njegoševa dela, Lažni car Šćepan Mali i Gorski Vijenac. Ovi gotovo dramski spevovi donose slike događaja iz istorije i upečatljive likove heroja koji se pamte. Bogatstvo i raznolikost scena i naboj simbolike čine da se ta dva dela do danas analiziraju stih po stih, kao grčka drama, jer se u uzvišenoj lirici krije mnogo poruka i zaveštanja.

Na prostome trgovištu, Almaz nema cene prave

Krajem 1849. godine, nakon problema sa upornim kašljem, lekar iz Kotora je ustanovio da Njegoš boluje od tuberkuloze. Do naredne jeseni njegovo zdravstveno stanje se poboljšalo, što ga je podstaklo da još jednom poseti Veneciju, Milano, Đenovu i Rim. Sa Ljubomirom Nenadovićem je obišao i Pompeju, provodeći vreme u dugim razgovorima koje je Nenadović nakon Njegoševe smrti objavio u knjizi Pisma iz Italije.

Tokom njegovog poslednjeg boravka u Italiji, nastala je i jedna od najpoznatijih anegdota iz Njegoševog života. U Crkvi svetog Petra u Rimu u ruke su mu dali „časne verige”, lance kojima je u Jerusalimu bio vezan sveti Petar. Njegoš je ironično pohvalio kvalitet vezivanja i vratio verige kaluđeru, koji ga je, pomislivši da se vladika zbunio pred svetinjom koja inače stoji u kovčegu pod ključem, upitao „Zar ih nećete celivati, Vaša svetlosti?”. Vladika mu polazeći odgovori: „Crnogorci ne ljube lance”.

Nakon kratkog zadržavanja u Beču, Njegoš se vratio na Cetinje u avgustu 1851. godine, svestan da je njegova bolest nepovratno uznapredovala. Preminuo je 31. oktobra 1851. godine, samo dve nedelje pre svog 38. rođendana. Svoju poslednju želju, da još jednom vidi Kotor, nije uspeo da ispuni.