Na današnji dan da se podsetimo jednog od najvećih liričara srpskog romantizma, istaknutog pesnika dečije poezije, autora antologijskih elegičnih ispovesti, borca za nacionalno i političko oslobođenje, člana Srpske kraljevske akademije i dramaturga Narodnog pozorišta u Beogradu – Čika Jove Zmaja.
Jovan Jovanović Zmaj (1833-1904) spada u red najplodnijih pesnika srpskog romantizma, koji je pokretao i uređivao mnoge književne časopise, učestvovao u svim važnim manifestacijama društvenog i javnog života kritikujući vlast tako da nije bilo pismena čoveka koji u to vreme nije znao za njega.
Mada je po zanimanju bio lekar, Jovan Jovanović Zmaj je još za života postao nacionalni pesnik, a danas je njegovo pesništvo postalo sastavni deo narodnog predanja.
Gde je bola, gde je jada, pesma blaži.
Gde se klone, gde se pada, pesma snaži.
Gde su ljudi dobre ćudi, pesma s’ori
Što ne možeš drukče reći, pesmom zbori.
Gde utehe nema druge, pesma stiže
A, gde sumnja sve obara, pesma diže.
Haj, što Srbin još se drži kraj svih zala,
Pesma ga je održala, njojzi hvala!
Rođen u uglednoj građanskoj porodici, od oca advokata Pavla Jovanovića, gradonačelnika Novog Sada i majke Marije rođene Gavanski, od ranih nogu je bio upućen u politička zbivanja i stradanja u Srbiji.
Školovao se u najlepšim gradovima Evrope. Pravni fakultet je studirao u Pešti i Pragu, a tokom studentskih dana u Beču, upoznao je Branka Radičevića, Svetozara Miletića i Đuru Jakšića, koji su nadahnuli njegovo pesničko stvaralaštvo.
Po povratku u Novi Sad 1860. upoznao je ljubav svog života, Eufrosinu Ružu Ličanin, koja ga je očarala nežnošću, odmerenošću i velikom duhovnom snagom. Venčali su se 1862. i ubrzo dobili sina Marka, a potom još četvoro dece. Od trenutka kada je upoznao Ružu, bio verenik, pa srećan suprug, Jovan Jovanović Zmaj je inspirisan srećom porodičnog života napisao zbirku pesama Đulići, čiji naziv je nastao od turske reči gül, što znači ruža, koja predstavlja svojevrsan dnevnik toplih, čistih i snažnih emocija.
Koliko god da je život ovog pesnika bio srećan u detinjstvu, toliko ga je kasnije zadesila nemerljiva nesreća. Krajem 1869. završio je studije medicine i počeo da radi kao lekar u Novom Sadu i Pančevu. Taj period će mu doneti svu bol ovog sveta. Do 1872. mu je umrlo četvoro dece, a veoma brzo nakon toga iscrpljena tugom i njegova mila Ruža, ostavivši mu tek rođenu ćerku Smiljku, koja je umrla pre svog drugog rođendana. Zmaj je usvojio dve devojčice, Mariju i Anku, ali je i njih nadživeo. Obe su umrle 1901.
Mada je svojom dečijom poezijom vaspitao i odgajio generacije dece, život mu nije podario da i sam uživa u odrastanju sopstvene. Obuzet tugom zbog porodične tragedije, napisao je niz elegičnih pesama objavljenih pod nazivom Đulići uveoci.
Jovan Jovanović Zmaj je pokrenuo i uređivao razne književne, satirične i dečije listove među kojima su Javor, list Komarac i Neven koji je bio najbolji srpski dečiji list tog vremena. Kada je osnovao list Zmaj, čiji naziv predstavlja satiričnu igru reči sa skrivenim značenjem 3.maj (po julijanskom kalendaru dan održavanja Majske skupštine 1848), zauvek je dobio nadimak Zmaj, koji je postao sastavni deo njegovog imena.
Osim lirske i dečije poezije, kao neko ko je bio veoma angažovan u nacionalno-političkom, društvenom i kulturnom zbivanju jednogog vremena, inspirisan društvenim dešavanjima toga doba napisao je veliki broj pesama u kojima oštro kritikuje tadašnji poredak.
Satirična pesma Jututunska Juhahaha objavljena 1865. koja svojom formm liči na odu, a zapravo predstavlja oštru kritiku vladavini kneza Mihajla Obrenovića, svedoči ne samo o svemoći tadašnjeg vladara, već se ruga i svakoj narednoj vlasti koja se uzdiže iznad svog naroda. U njoj je vladar „božanskog porekla”, pa kao takav zahteva slepu potčinjenost i pokornost kao obavezu svakog građanina.
Poslednje stanište bila mu je Sremska Kamenica, gde je preminuo 14. juna 1904. Njegova kuća pretvorena je u muzej, a mesto u kojem je proveo poslednje godine svog života je jedno vreme nosilo ime po njemu, Zmajeva Kamenica.
U kraljevstvu Jutututu
Kralj trinajsti Balakaha
Obećao svom narodu
Da će dati juhahaha.
Samo neka budu verni,
Nek vojuju o svom kruhu,
Neka ćute i nek žmure,
Nek plaćaju juhuhuhu.
Poslušni su Jututunci,
Plaćali su juhuhuhu,
Ćutali su, žmurili su,
Vojevali o svom kruhu.
A prolećem svakog goda
Popne s' na breg Balakaha,
Pa poviče gromoglasno:
Dobićete juhahaha!
U kralja su jake prsi,
Grlat li je Balakaha,
Kad poviče, brda s' ore -
Juhahaha, haha, haha!
Svi se grotom smejat stanu,
Sve se trese brat do brata,
A od smeha, teška smeha,
Za trbuh se i kralj hvata.
A šta im je tako smešno?
Il' je smešan Balakaha?
Il' su smešni Jututunci?
Il' je smešno "juhahaha"?
Sve troje je dosta smešno,
Ponajviše Balakaha,
Kad ozbiljno, milostivo,
Progovori: Juhahaha!
Srećni su ti Jututunci,
Srećan li je Balakaha,
Kad ih tako razveseli
Prazna rečca: Juhahaha!
Sopček Đura, 15 Jun 2015
Ima li veće tuge od one koju je doživeo i preživeo čika Jova Zmaj? Ima li većeg siromaštva nego kada dete ostane bez svoje majke? Kada sam imao osam, umrla je moja majka koja imala samo 28 godina! Ostadosmo otac, mlađi brat i ja... Punih 35 godina, u svom novčaniku nosim meni drage dokumente, od kojih su dva najdraža: moj sin je u trećoj godini svog života napisao prvu reč: TATA. Drugi papirić koji meni, takođe, mnogo znači jeste pesma čika Jove, koja nosi naslov: NA TVOM GROBU! Kad sami bio na tvom grobu, zamirisa mir bosiljka, a meni se priču glasak: Šta mi radi moja Smiljka? Tvoja Smiljka sirotanka, još ne može nogom stati, a otac je zborit uči, prva reč joj biće MATI! Kad uzmogne nogom stati, kad nauči mater zvati, dovešću je grobu tvome, tu neke kaže: Mati, mati! Oh, kako će na te glase, crna guja jada moga, upiti se, stegnuti se, oko srca ranjenoga! Pa će možda smrtnim stegom, razdrobiti svu tegobu, viš kako su lepi nadi, što me drže u životu!
Odgovori