Sposobni engleski farmer i vojni kapetan preselio se u Irsku 1873. godine, nakon što mu je bogato nasledstvo omogućilo da u okrugu Balinrob zakupi preko 120 hektara najplodnije zemlje na period od trideset godina. Prijateljstvo sa zemljoposednikom, lordom Ernom, omogućilo mu je da postane agent, nadzornik i prikupljač zakupnine od malih farmera na još preko 600 hektara. Kako su veleposednici držali vlasništvo nad više od 80% obradivog zemljišta, a stanovništvo Irske zbog toga bilo prilično ogorčeno, oni su za nadzornike i agente postavljali isključivo Engleze ili Škote, plašeći se da će ukoliko irski farmeri ojačaju doći do pobune. Došljak Čarls Kaningem Bojkot bio je veoma zadovoljan svojim novim životom. Zemljište je bilo rodnije od onog u njegovoj domovini, a položaj agenta mu je obezbedio moć i ugled.

U narodnim predanjima ostao je zapamćen kao strog i sitničav tiranin koji je zakupcima ukinuo dotadašnje male pogodnosti, praksu slobodnog prikupljanja palog drveća i trasiranje staza kroz zakupljeno zemljište. Nije tolerisao ni najmanje kašnjenje u plaćanju zakupnine.

Međutim, ona narodna „dabogda se osilio” izgleda uvek dođe po svoju potvrdu. Tokom 1879. i 1880. godine ekonomska kriza se osetila i u irskoj poljoprivredi. Lord Ern je preko Čarlsa Bojkota poručio zakupcima da je spreman da smanji zakup za 10%. Većina farmera je zahtevala pregovore i spuštanje zakupnine za 25%. Bojkot se nije obazirao na to što su ostali zemljoposednici znatno smanjili cene zakupa. Pod oružanom pratnjom je poslao svog izvršitelja da uruči obaveštenja o iseljenju na adrese prvih 10 zakupaca, od ukupno 35. Već sutradan, izvršitelje je dočekao gnevan narod koji je sprečio naredna uručenja.

Pod vođstvom lokalnog sveštenika, oca Džona Omalija, koji je od Bojkotovog prezimena prvi skovao pojam „bojkot”, seljani su se okupili na imanju Čarlsa Bojkota zahtevajući od njegovih radnika da se solidarišu i prekinu rad. Imanje je bilo pod stalnom opsadom, a kada bi neko od članova porodice izlazio, dočekivan je povicima i gađan blatom. Od lorda Erna je zahtevano da postavi drugog agenta na Bojkotovo mesto, ali je već ostareo i senilan lord to odbio. Seljani su prozreli Bojkotovu nameru da svo oduzeto zemljište zakupi za sebe, a on se u izjavi za Times pravio nevešt i predstavio sebe kao žrtvu:

„… ljudi se okupljaju u grupe oko farme i raspuštaju moje radnike. Trgovci su upozoreni da ne smeju da mi prodaju namirnice za kuću. Moja farma je postala javno dobro, ne mogu da angažujem radnike i izgleda da ću sve morati da predam Ligi zemljišta (irski: Conradh na Talún, politička partija osnovana u to vreme sa ciljem da pomogne zakupcima zemljišta, prim. aut.), ostanem bez svega i napustim zemlju.”

Kapetan Bojkot jeste bio žrtva, ali žrtva svoje pohlepe. Udruženje zakupaca zemljišta je u tom periodu pokrenulo akciju solidarnosti, sa jednom jedinom etičkom normom koju su morali da poštuju svi - nijedan zakupac nije smeo da uđe u posed koji je prethodno zbog nemogućnosti da plati zakupninu oduzet drugom farmeru. Ukoliko bi to učinio, usledilo bi ono što danas zovemo bojkot ličnosti. Nijedan radnik ne bi pristao da radi za njega, nijedna prodavnica niti radionica ga ne bi uslužila, a iz crkve i društvenih okupljanja bi bio izopšten.

Nenasilan vid otpora bio izuzetno napredan i sofisticiran za to vreme i društvene okolnosti. Zakupci zemljišta kod drugih zemljoposednika su posezali za mnogo drastičnijim merama. U aprilu 1878. godine u šumi Kratlag ubijen je vlastelin Vilijam Sidni Klements, a u septembru 1880. godine i Lord Montimores, nakon što je iselio 20 zakupaca sa svog zemljišta.

Čini se da je život Čarlsa Kaningema Bojkota sačuvala štampa. Kukajući na sve strane kako mu imanje propada, jer na njemu rade samo troje sluga koji su odbili da odu (džokej, služavka i kuvar) i tri maloletna bratanica i brataničin verenik koji su pre bojkota došli kao gosti, napravio je od svog problema političko pitanje.

Pedeset volontera, uglavnom protestanata „oranžista” iz Kavana i Monahana pod pratnjom novinara Times-a i Daily Express-a i uz obezbeđenje od čak 900 vojnika raspoređenih oko Bojkotove vile Lough Mask, završili su žetvu useva za dve nedelje.

Ostavljeni bez zaštite, nakon žetve on i žena napuštaju imanje u tajnosti. Skriveni u vojnom sanitetskom vozilu pod pratnjom XIX Husarskog puka odlaze u Dablin, a potom u Englesku. Tajno putuju u Ameriku, pod prezimenom Kaningem i tamo odlučuju da se vrate na svoje imanje u avgustu 1881. godine, sa zebnjom šta će na njemu zateći. Sve što su ostavili, pronašli su netaknuto. Njihovu kući i zemljište niko nije opljačkao niti zauzeo. I pored toga, Bojkot piše premijeru Gledstonu i zahteva kompenzaciju od 6000£ zbog gubitaka nastalih usled „nepostojanja zakona u zapadnoj Irskoj”. Njegov zahtev je odbijen.

Umoran od života u neprijateljskom okruženju, Bojkot prodaje pravo zakupa nad kućom i zemljištem Bernardu Daliju, čiji su potomci danas vlasnici imanja. Odlazi u Englesku gde takođe obavlja poslove agenta, i dalje strog i radan, ali sa mnogo više takta u odnosu prema zakupcima. Svoje slobodno vreme je provodio baveći se jahanjem, što je bila njegova velika strast, a odmore je provodio u Irskoj, gde mu je ostalo srce uprkos pogubnoj reputaciji koju je tamo stekao.

Za manje od dve decenije, termin bojkot se sa novinskih stranica preselio u skoro sve rečnike sveta.