Blodin je rođen 1824. u malom francuskom gradiću St. Omer, gde je ugledavši u putujućem cirkusu sa samo pet godina čoveka koji hoda po žici, poželeo da se i sam u ovoj veštini oproba. Čim je stigao kući, razapeo je konopac u dvorištu između dve stolice i nije odustajao od vežbanja sve dok nije uspeo da održi ravnotežu i načini prve korake.

Oduševljen talentom koji je njegov sin pokazao, njegov otac po profesiji gimnastičar, poslao ga je u školu gimnastike u Lionu, gde je posle samo šest meseci kao „malo čudo” debitovao.

Sudbina je htela da sa samo devet godina ostane siroče, ali i da kako je svoju veštinu usavršio do te mere da su ga zvali „dečak pauk”, dobije poziv da se priključi profesionalnoj trupi što mu je omogućilo da nastavi da vežba i usavršava se sve dok 1851. nije dobio poziv da se priključi čuvenoj trupi Ravel koja kreće na turneju. Tom prilikom je Blodin prvi put ugledao Nijagarine vodopade i ostavši fasciniran prizorom, lepotom i izazovom poželo i da ih na način koji najbolje poznaje savlada.

Mada se u javnosti spekulisalo da je reč o samo još jednom cirkuskom štosu koji ne treba dopustiti, nadležni su mu za ovaj poduhvat dali dozvolu, a kako je upoznat sa jakim udarima vetra koji u tom području kovitlaju čekajući povoljne vremenske uslove u nekoliko navrata odlagao najavljeni događaj, kružile su glasine da je odustao.

Tog 30. juna 1859. u ranim jutarnjim časovima prema nekim izveštajima okupilo se blizu sto hiljada ljudi koji su u potpunoj tišini pratili ovaj spektakularan događaj. Konopac debljine 2 centimetra i dužine 335 metara napravljen od konoplje, bio je jedini koji ga je na oko 50 metara visine razdvajao od reke Nijagare, a tišinu koja je nastupila parao je samo huk slapova najmoćnijih vodopada na svetu.

Čovek koji mu je pružio ruku i pomogao da pristigavši na drugu obalu završi ovu do tada nemoguću misiju skočivši sa kanapa na tlo, u potpunoj neverici je izgovorio: „Svaka čast, ja ne bih smeo sa te visine dole da ni pogledam pa taman da mi ponude milion dolara!”

Žan Frank Gravelet se oženio 1853. u Njujorku i dobio tri ćerke pre ovog neverovatnog uspeha, a nakon njega je kupio kuću u gradu Nijagara u kojoj je nadomak najopznatijih svetskih vodopada srećno živeo sa svojom porodicom.

Na poziv Princa od Velsa, već 1861. je ponovo izveo preformans sa Nijagarinih vodopada u Kristal palati u Londonu.

Osim što je bio vrhunski akrobata, posedovao je i neverovatan talenat šoumena, koji ga do kraja života nije napustio. Posebnu pažnju publike izazvao je njegov nastup u kojem je na kanap postavio stolicu na koju se potom popeo i sa nje fotografisao oduševljenu publiku, kao i onaj u kojem je hodajući po konopcu na leđima nosio svog menadžera Harija Kolkorda.

Podvig prelaska preko Nijagarinih vodopada doneo mu je titulu najslavnijeg akrobate svih vremena, ali kako je svaki njegov naredni nastup nudio novi, sve izazovniji preformans koji je dok nastupa na kanapu izrađenom od manile iznova oduševljavao publiku, dobio je još jednu titulu, „Princ od manile”.

Čudo od deteta kome je tokom dečačkih godina dijagnostifikovan dijabetis, uspeo je da osvoji svet i da do kraja svog života ostane aktivan u onome što voli i što predstavlja čitav njegov svet.

Poslednji nastup imao je u sedamdeset drugoj godini života u Irskoj, kada je od svih prisutnih samo jedna starica imala hrabrosti da se prijavi da je u kolicima preveze putem njegovog konopca, nakon čega nas je prvi svetski „spajdermen” zauvek napustio.