Uzrečica bre, za koju naš narod misli da ne znači ništa, ali negde i zna da je neučtiva i da je kao takvu treba izbegavati u govoru i izbaciti iz srpskog jezika, odavno je postala deo naše svakodnevne komunikacije do te mere, da zauzima čvrstu poziciju brenda srpskog jezika.

Kako je naša kolektivna jezička svest takva da često ne razmišljamo mnogo o rečima koje upotrebljavamo, njihovom poreklu i značenju, uzvik bre se u zavisnosti od korišćenja u našem narodu može tumačiti kroz više značenja:

• Naglašavanje poente – Ama bre, svi bi nam na tome zavideli!
• Isticanje ljutnje – Ajde bre, ne laži više!
• Pravdanje – Ćutao sam bre, ni reč nisam rekao!
• Stavljanje u ironičan kontekst – Ti ćeš bre da živiš sto godina!
• Naredba – Govori bre!
• Pretnja – Ako ti bre dođem tamo!
• Podsticanje – Budi bre muško!
• Molba – Kad te molim bre!
• Žalost – Toliko sam te bre voleo, a ti meni tako!
• Divljenje – Au bre, kakva žena!

Prema nekim lingvistima, uzrečica bre je turska interakcija koja se po pravilu upotrebljava u ljutnji, ili onda kada se doziva neko ko je nižeg ranga, a u prevodu znači hej ili ej. Reč izvedena iz ovog uzvika je glagol brecati, kao i prezime Brecić.

Vukov rečnik iz 1852. uzvik bre svrstava u reči naredbodavnog karaktera, a njeno značenje šturo objašnjava kroz primere: Daj bre! Kamo bre! Ajde bre! Rečnik srpskohrvatskog jezika Matice srpske (1967.) navodi da je reč bre uzvik turskog porekla koji se koristi za skretanje pažnje, da se najčešće izgovara uz pretnju, ali i kao odraz čuđenja. Međutim, kada se pogleda u rečnik „Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku", reč bre je preuzeta iz grčkog jezika, (vokativ od moros – luda, more). Dakle, razne je puteve prošla ta reč bre, dok se konačno nije čvrsto ustoličila u našem jeziku.

Osnovno je pitanje koju misao i kakvo osećenje želimo da izrazimo kada upotrebljavamo reč bre? Zbog toga se ova „univerzalna srpska uzrečica" uvek koristi uz neku drugu reč koja je pojašnjava. Tako na primer, u našem govoru će se često uz ovaj uzvik čuti još jedna reč turskog porekla: „Aman bre!" Kako aman znači milost, ova reč u kombinaciji sa bre postaje zapovest, dakle nekoga nešto molimo tako što mu u istom trenutku i zapovedamo.

Prevedeno na svet računara, reč bre bi u kontekstu određene rečenice pravilno trebalo označiti sa „bold“ + „underline“.

Polazeći od pretpostavke da su naši daleki preci ovu reč počeli da govore jedni drugima kao uvredu koju su čuli od Turaka u obraćanju narodu na koga su gledali kao na stoku, neki lingvisti zastupaju stav da je ovaj uzvik krajnje uvredljiv, da u prevodu znači magarac i da ga kao takvog treba iskoreniti iz našeg jezika. Druga grupa koren ove reči vidi u španskoj reči hombre (čovek), koju su sobom doneli Jevreji (Sefardi) izbegli iz Španije u 16. veku u otomansku imperiju.

Kako je ta reč bre postala deo nacionalnog jezičkog identiteta?

Ne zna se kako je došla, koji koren zapravo vuče, a ni kako se, uzimajući u obzir njeno zaobilaženje od strane srpskih književnika, do danas sačuvala u upotrebi.

Možda sama po sebi ništa ne znači, ali u kontekstu mnogo govori. Prevodiva ili ne, činjenica je da reč bre predstavlja aksiom srpskog jezika.

U njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog. Ono služi da se istovremeno izrazi odobravanje i divljenje, neodobravanje i žaljenje, služi za čuđenje, za poziv i opomenu, za iznenađenje, za podsticanje, hrabrenje, sokolenje i za preklinjanje. U tom malom bre smo mi, sa svim manama i vrlinama.

Momo Kapor