U neka davna vremena kada se kod nas ratovalo i hodilo po šumama i gorama, jedino što našem narodu nikada nije nedostajalo bio je humor. Čak i u najvećoj krizi kada se oskudevalo u lekovima, municiji i hrani, šala nas je održala, njojzi hvala.
Neko ko je najbolje opisao ofanzive, naš napad ali i našu bežaniju od neprijatelja i ko je uspevao da nasmeje ljude u njihovoj večnoj samoći bio je Branko Ćopić.
Lirski humor koji je odlikovao Ćopićevo književno stvaralaštvo, formirao se u sredini u kojoj su doseljenici iz Like, poput njegovog dede i majke Sofije (Soje), doneli u Bosansku Krajinu u kojoj se sklonost prema vedrom načinu života izmešala sa grubom stvarnošću. Odrastao i vaspitavan među Krajišnjicima, gordim, naizgled mrkim i ćudljivim, ali beskrajno plemenitim ljudima, u sredini gde je „vuk domaća životinja" i u kojoj se „Mesec grabuljama može dohvatiti”, a u kojoj se sa preljubnicima i lopovima razračunavalo posprdnim pesmama, rastao je Branko koji se veoma brzo istakao kao dečak „vešt u ređanju stihova”.
Taj duh kolektivnog smeha ga je potstakao da i kasnije nastavi da se bavi humorističkim pripovedanjem naše stvarnosti.
Želja mi je da u ovaj tužni svijet, nabijen mračnim slutnjama, unesem što više vedrine, smiješka, nadanja, plavih čarapa-varala, i puna puncata kola strmoglavih i pustih dragih kola lagarija, a vjerujte, ipak ja ponajmanje lažem. Jedino kad zinem... Mudra Isidora Sekulić je među prvima prepoznala talenat budućeg velikana naše književnosti i predložila ga za tek ustanovljenu nagradu „Milan Rakić” koju je 1939. i dobio. Tom prilikom mu je dala savet koji nikada nije zaboravio: Pogledaj dublje u likove svojih junaka i u njima pronađi našeg Don Kihota.
Kako je Don Kihot u tim dečačkim godinama bio Ćopićev najdraži junak, a Servantes omiljeni pisac, kada je 1971. primao Zmajevu nagradu, on je priznao da je pronicljivi žiri i ovog puta otkrio jednu od njegovih dobro čuvanih tajni:
Ja u svojim najbojim trenucima pišem bajke za djecu, očeve, dede i babe, omladince i ratnike. Prosanjane i nedostupne bajke, rođene u tišini deda Trišinog mlina, a stastale i kaljane u stvaralačkom tutnju rata i revolucije. Osećam, po vlastitom iskustvu, da je bajka jedno moćno i preko potrebno oružje, koje se uzme još u djetinjstvu i više ne ispušta iz ruke. Blistavo oružje, krhko oružje, pomalo i smiješno i rđavo oružje plemenitog ratnika Dona Kihota... U potrazi za našim idealistom i sanjalicom, „najzdraviji sin srpskog naroda” (kako ga često nazivaju) beskrajno human i slobodoljubiv, u svom književnom opusu je ovekovečio mnogo naših „Don Kihota”, dok se on sam kroz sopstveni život sudarao sa normama građanskog društva i ne samo da se borio sa vetrenjačama poput Servantesovog junaka, već u tom procepu dobre i zdrave logike i sa sopstvenom komikom života koji živi i koje je postao duboko svestan.
Sa nama se oprostio pripovetkom „Samoubistvo” (1957) u kojoj opisuje činovnika koji je rešio da napusti „našu dolinu tuge i da se preseli među nebeske ravnokrake zvijezde, u kojoj je namislio bratac prostački rečeno da se ucmeka”. U potrazi za idealnim načinom za jedan ovakav čin, ovom junaku je konačno sinula ideja da skoči u Savu „koja je postala toliko zagađena da u njoj i ribe crkavaju”, pa je shodno tome sasvim pogodna za davljenje.
Ozbiljno se predao raspitivanju o skakanju sa mosta, a kao književniku koji se bavi našom stvarnošću mnogi su mu savetima izlazili u susret, ne sanjajući da na taj način pišu poslednje redove njegove biografije. Iskusno su mu otkrili tajnu samoubistva koja glasi da skokom u vodu samoubica ima šanse da preživi, kao i da je jedini siguran način da neko sebi oduzme život onaj u kome će sa mosta skočiti na beton.
Kada im je nakon kraćeg razmišljanja hrabro odgovorio: „Ja ću to uraditi bolje!”, savetodavci su se slatko nasmejali ubeđeni da će moći da se hvale sopstvenim doprinosom za tragičan završetak nekog novog junaka Ćopičevog dela.
Teško je bilo poverovati u vest da se ubio simbol vedrine i duhovitosti, „čarobnjak smeha” i „vitez humora”. Mada su neki kao zadovoljavajući razlog pronalazili u depresiji, veruje se da je pravi razlog osećanje progonjenosti razočaranog čoveka koji je ceo život slovio kao zanesenjak, a uprkos činjenici da je bio prisluškivan i praćen imao hrabrosti da o posleratnom razvoju govori ono što misli.
Danas, iza izložbenih vitrina i reklama u ulazu zgrade u ulici Kralja Milana broj 23 u Beogradu, u hodniku kroz koji je u ponedeljak, 26. marta 1984. oko 14h poslednji put prošetao Branko Ćopič, smeštena je spomen ploča pisca koji je imao „nedostatak” da vidi i koji je novoj vlasti smeo „da kaže sve što vidi”.
U večnost je otišao skokom na beton uz savsku obalu, baš onako kako su ga savetovali da je „sigurica”, sa mosta koji nosi ime, Brankov most, a mi dok sa dubokom žalošću željni istinskog humora razmišljamo o tome kako bi naš život u vreme totalnog apsolutizma bio mnogo ispunjeniji lagarijama poput njegovih, iznova shvatamo njegove reči:
Ne može se Mjesec grabuljama dohvatiti.
