Kompozitor i dirigent Davorin Jenko (1835 - 1914), rođen je u Sloveniji u malom mestu Dvorju blizu Kranja. Studirao je pravo u Beču, gde je stvarao muziku u romantičarskim okvirima, oslanjajući se na tradiciju nemačkog ranog romantizma, a kako je kompoziciju usavršio u Pragu, u njegovim melodijama su veoma primetni i češki uzori.

Tvorac srpske himne je na Stankovićevu preporuku došao prvo u Pančevačko srpsko crkveno pevačko društvo, a nakon toga je svoju stvaralačku delatnost nastavio u Narodnom pozorištu u Beogradu gde je dao značajan doprinos za razvoj srpske muzike u više smerova:

• Prvom srpskom operetom se smatra „Vračara“ koju je on komponovao.
• Utemeljio je srpsku simfonijsku muziku uvertirama: „Kosovo“, „Milan“, „Srpkinja“ i „Aleksandar“.
• Komponovao je mnogo pesama koje se i danas rado pevaju, a među kojima su „Za tobom mi srce žudi“ i „Gde si dušo, gde si rano“.
• Poseban doprinos je dao u razvoju pozorišnih komada sa pevanjem: "Đido", "Potera", "Seoska lola" i
• "Markova sablja", čiji sastavni deo je i kompozicija koja je postala i ostala srpska himna "Bože pravde".

Kako je nastala himna Bože pravde?

Po nalogu kneza Mihaila Obrenovića, Ljubomir Nenadović je uputio pismo Đuri Jakšiću 1864. koje je predstavljalo porudžbinu za stihove buduće državne himne. Kako se čuveni pesnik nije odazvao, pisma slične sadržine su poslata i drugim pesnicima, ali ponuđeni stihovi, uključujući i one koje je tim povodom napisao Jovan Jovanović Zmaj, nisu odobreni. Ovaj svojevrsan “konkurs”, koji zapravo i nije bio javno raspisan, završio se skandalom u kome je Nenadović optužen za primanje mita.

Nakon ubistva kneza Mihaila, 1868. u ime Milana Obrenovića je vladalo namesništvo, a o himni se više nije raspravljalo, sve do Milanovog punoletstva i stupanja na presto. Za tu priliku tadašnjem upravniku Narodnog pozorišta u Beogradu, Jovanu Đorđeviću, naručen je pozorišni komad koji bi veličao dinastiju Obrenović.

Po Đorđevićevom tekstu, uskoro se u Narodnom pozorištu spektakularno odigrala premijera „Markove sablje” za koju je Jenko komponovao muziku, a na čijem kraju Marko Kraljević i vila Ravijojla najavljuju hor naroda koji peva:

“Bože pravde, ti što spase, od propasti do sad nas...”

Pesma se narodu toliko dopala da je uskoro počela da se izvodi i na samostalnim horskim nastupima, a nakon krunisanja Milana Obrenovića 1882. je postala i zvanična državna himna.

Od tada do danas, njen tekst je više puta korigovan, ali je melodija ostala ista.

Za vreme vladavine Petra Karađorđevića, ponovo je raspisan konkurs, ali se novom vladaru nijedan predlog nije dopao. Konačno je odlučio da Bože pravde ostane zvanična himna, s' tim da se tekst na kraju koriguje u „Kralja Petra Bože hrani, moli ti se srpski rod”.

Nastankom Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, himna je dopunjena strofama iz hrvatske „Lijepa naša” i slovenačke „Naprej, zastava slave”, koju je takođe komponovao Jenko.

Kada je 1912. preminula Vela Nigrinova, kompozitorova velika ljubav i muza, nakon pola veka provedenog u Beogradu, Jenko se vratio u rodnu Sloveniju, gde je i okončao svoj život 1914. U testamentu koji je napisao ćirilicom, izrazio je želju da se deo njegove ostavštine upotrebi za školovanje siromašnih srpskih studenata. Kao član Srpske kraljevske akademije i Srpskog učenog društva, proglašen je za srpskog podanika, zbog čega su austorugarske vlasti zabranile da se na grobu održi govor.

Od 2006. kada su i izvršene poslednje izmene Đorđevićevog teksta, pa se umesto srpskog kralja spominje srpska zemlja, himna Srbije je ponovo postala pesma čiju melodiju narod prepoznaje, kojoj pripada, koju peva iako nije sasvim siguran u tekst, a koja uspeva da mu udahne novu snagu onda kada se čini da je više nema.