Ovo piše na sajtu Pravoslavnog rehabilitacionog centra za bolesti zavisnosti. Na sajtu još uvek stoji da je upravnik centra protojerej Pranislav Peranović. Protojerej, koji je pre dva meseca počinio ubistvo i lišio života svog štićenika Nebojšu Zarubca. Ceo taj događaj koji je špkorao javnost, ima predistoriju staru tri godine. Dešavanja koja su prethodila ubistvu, (sa kojima su bili upoznati i crkva i država), da su na vreme sankcionisana, jedan mladić bi još uvek bio živ, a mnogi drugi nepovređeni. Bogu božije, caru carevo. Tako bi trebalo da bude. Međutim, kod nas i nije baš tako. Tu i leže uzroci. A posledice… pa eto – upravo ovo što se desilo je jedna od posledica.

Od 2009. godine, kada su objavljeni snimci premlaćivanja štićenika u centru Crna Reka, (gde je tada Peranović bio upravnik), postavljeni na youtube i izazvali sablažnjavanje javnosti, apsolutno ništa se nije promenilo. Protojereju Peranoviću je tada suđeno, ali… na presudu se još čeka. U samom startu, Peranović je negirao sve optužbe vezane za batinanje, međutim, posle objavljivanja snimaka, gde se on lično nalazi u ulozi batinaša, samo je pokušao da opravda batine kao terapeutske i neophodne za dobrobit štičćenika.

Crkva se tada ogradila od ovih “metoda” i tražila od nadležnog vladike Artemija da raspusti centar, a protiv protojereja pokrene crkveno-sudski postupak. Međutim, Artemije je to odbio da učini. Sam Artemije je tada raščinjen, a protiv Peranovića nije ni pokrenut crkveni postupak. Po kanonima crkve, svešteno lice koje primeni bilo koji oblik nasilja lišava se čina, ali, ovde su svi okrenuli glavu na drugu stranu. Tada isplivava na videlo da su protiv dotičnog sveštenika podnete čak tri prijave. Opštinsko tužilaštvo u Tutinu je podiglo optužnicu za krivično delo mučenja i nasilja. Odlučili su da Peranović treba da se brani sa slobode. Suđenje je završeno prošle godine, a presuda se još uvek čeka! Patrijarh ništa nije uradio da se zatvore centri kao što je Crna Reka. Ništa nije preduzeo da se Peranoviću oduzme sveštenički čin i pored svih mogućih dokaza o načinu lečenja posrnule božije dece.

Peranović odlazi iz Crne Reke i prelazi u Jadarsku Lešnicu, u centar za odvikavanje od bolesti zavisnosti “Sretenje”, gde je, gle čuda, opet postao upravnik.

“Nikad nisam prestao da se bavim spasavanjem duša onih koji su na svom životnom putu posrnuli. I posle hajke koja se vodila protiv mene, kad sam optuživan da sam batinaš i siledžija, nisam odustao od svoje misije“, rekao je Peranović. Velike reči. Humane reči. A onda… Nebojša Zarubac nije ubijen u centru. Metalnom šipkom ga je lišio života sveštenik Peranović u svojoj sopstvenoj kući. Ovog mladića nije štitila ni crkva ni država, a ni sopstvena porodica. Patrijarh i Sinod se u slučajevima Crne Reke i sada Loznice, brane tvrdeći da nemaju ingerencije da rade bilo šta, što ne odobri nadležni vladika. Sa druge strane, shvatamo da sud vrlo poštuje želje patrijarha, jer je određenog grčkog sveštenika Dimitrosa Totkasa, koji je na autoputu usmrtio dva naša državljanina, umesto u zatvor, poslao u manastir. Ovakva odluka niškog pravosuđa koje bez problema ispunjava želje crkvenih vladara, dovodi u pitanje poštovanje zakona i Ustava sopstvene zemlje, jer se upravo Ustavom garantuje nezavisnost sudstva i ravnopravan položaj svih građana pred sudom. Zašto se patrijarh ne zalaže i za druge savesne građane koji izazovu neku tragediju, već samo za pripadnike “nama bratske grčke pravoslavne crkve”?

18. marta ove godine su ministar policije, Ivica Dačić i patrijarh srpski Irinej potpisali Memorandum o saradnji policije i crkve na sprovođenju strategije za borbu protiv narkomanije. Drugim rečima, aminovano je sve ono što se dešavalo u Crnoj Reci. Ni tada nikome nije palo na pamet da preispita sistem “rada” u centrima. A možda nije ni bilo potrebe. Pošto nakon svega što se izdešavalo nije bilo pitanje da li će, nego kada će Peranović nekoga ubiti, zapitamo se : šta nama svima preostaje u ovoj zemlji gde se ne poštuju ni državni ni božiji zakoni? Peranovićevi pomoćnici iz Crne Reke su osuđeni – Nemanja Radosavljević na dve godine i pet meseci zbog silovanja i batinanja štićenika, a Marijan Pavićević na godinu dana zbog silovanja momaka u ovom duhovno-rehabilitaionom centru. Za krivično delo silovanja zaprećena kazna je 3 dp 15 godina. Da li sud ne želi da se zamera aktuelnom vladiki?

Strah društva od neke opasnosti na koju ih upozoravaju mediji, je kao pojam moralne panike uveden u upotrebu od strane sociologa pre nekih četrdesetak godina. Nakon upozorenja medija kreće krstaški pohod političara, sveštenika i štampe protiv tih pojava. Nekada je to bio rokenrol, droga, seksualna revolucija, feminizam, AIDS, nasilje nad ženama, decom, lude krave, pedofilija… Sada moralna panika može da se napravi praktično od bilo čega. To se onda lako iskoristi za donošenje restriktivnih zakona koji će efikasnije čuvati tradicionalne, porodične i ostale vrednosti do kojih, navodno, društvo jako drži. Kod nas je izgleda potpuno drugačije. Ovde ne postoji taj zločin, koji u našem društvu može izazvati moralnu paniku. Ovde se samo uoči izbora ili Parade ponosa pominju tradicionalne porodične vrednosti. U ovom slučaju moralni pohod protiv onih koji ugrožavaju društvo, nema ko da povede, jer upravo ti koji bi trebali da ga vode su oni koji ga ugrožavaju.

“Ja smatram da, posredno, svi mi snosimo odgovornost i to moram da kažem pošteno, zato što nismo ozbiljno shvatilli šta jedan neuravnotežen čovek može da uradi“, rekao je episkop Irinej. Uz svo poštovanje, ko smo to “svi mi”? Država, sudstvo, crkva, sveštenstvo, ministarstva, policija..? Da, svi oni. Ipak, to i dalje nismo “svi mi”! Svima nama je jasno da su moćnici u SPC i državi povezani kao pupčanom vrpcom, a da je ovaj događaj još jedan od mnogih koji će tokom vremena biti gurnut pod tepih i zaboravljen. Kao kod mnogih, sačekaće se da zastari. Mi tu ne možemo ama baš ništa.