Jedno od retkih autobuskih stajališta na svetu koje turisti obilaze samo da bi ga videli nalazi se na Anstu, jednom od najsevernijih Šetlandskih ostrva u Škotskoj. Razloga je mnogo: inventivni dekor, domaćinska atmosfera i najvažniji, dirljiva priča o njegovom nastanku.
Na ostrvcetu koje naseljava svega 650 stanovnika, poznatom po ćudljivoj i oštroj klimi, putovanje dece do škole je i danas izazov. Pre dvadesetak godina, tada šestogodišnji Bobi Mekoli je sa dva druga svakodnevno čekao autobus da bi se prevezao do škole. Postojeće stajalište, opremljeno starom zarđalom gvozdenom klupom i dotrajalim krovom je za decu bilo zastrašujuće mesto i slaba zaštita od vetra i kiše. Kako stajalište u krajnjoj zabiti nije bilo na listi prioriteta, ostalo je zaboravljeno i zapušteno.
Bobi se odvažio da napiše pismo lokalnim novinama i zamoli ih da pokrenu inicijativu da se autobusko stajalište obnovi. Dirnuti pismom deteta, novinari su pokrenuli peticiju i poslali je Gradskom veću. Na oduševljenje dece, novo stajalište je postavljeno u najkraćem roku. Ali, čudo je tek počelo da se rađa!
U stajalište je prvo stigla fotelja od pruća, za njom zavesice i tepih. Uskoro su stigli mali sto i saksija sa cvećem. Ni danas niko ne zna kome je opremanje stajališta na ovaj način palo na pamet, ali deca su bila oduševljena. Vremenom, dekoracija stajališta je postala tradicija. Od 2002. godine do danas izmenjale su se mnoge teme, pa je stajalište bilo dekorisano kao svemir, Van Gogova galerija, podvodni svet, Svazilend, žuta soba, itd. O njegovom kreativnom životu brine mali „Odbor Bobijevog stajališta”, zaslužan što je danas jedno obično mesto u nedođiji Škotske postalo turistička atrakcija.
Bobi Mekoli danas živi u Africi, a o svojoj neobičnoj inicijativi kaže:
„Pismo koje sam napisao je verovatno objavljeno samo zato što sam bio tako mlad. Nisam imao pojma kakvu sam lavinu pokrenuo. Nije se desilo ništa ozbiljno, ali je ipak vrlo zabavno. Do danas ne znam ko je doneo prvi komad nameštaja i zašto, ali umesto da ga izbace ljudi su počeli da dodaju sitnice i stvaraju prave male tematske priče. Napravio sam sajt Stajališta kada sam imao devet godina, i za njega smo 2003. godine dobili nagradu. Pretekli smo i sajt Dejvida Bekama! Nagradu sam primio sa petnaest godina, i bio sam malo postiđen jer sam po nju u London išao sa mamom (srećom, ne autobusom!).
Nemam omiljenu temu, ali mi je u srcu ona kada je stajalište bilo opremljeno kao Svazilend, jer danas živim u Africi. Najlepša scena koju pamtim je slika stajališta koje svetli noću i kada se svetla u okolini zbog nevremena pogase, a ono svetli po snegu i oluji jer ga napaja mali generator.”
