Bob Marli (Robert Nesta Marley) rođen je u selu Devet Milja (Nine Miles), u parohiji Sveta Ana (Saint Anne) od oca Norvala koji je bio Jamajčanin engleskog porekla, i majke Sedele, crnačke tinejdžerke. Njegovi roditelji se nikada nisu venčali jer je Norval napustio Kingston pre nego što su to mogli da urade, i umro je 1955. godine videvši sina samo jednom. Bob je odrastao sam sa majkom, vaspitavan u crnačkom duhu i pod jakim uticajem afričke muzike. To se ogleda i u njegovim prvim pesmama sa novoformiranom grupom ''The Wailers'' ("Soul Rebel", "Duppy Conquerer", "400 Years") u kojima se oseća jak prizvuk protesta i nostalgije, a taj se prizvuk pojačao kada je pristupio Rastafari pokretu 1960. godine.

Sa Vejlersima nastupa promenljivim uspehom, raskida ugovor sa diskografskom kućom i osniva svoju sopstvenu ''Wail 'n' Soul'', za koju snima par singlova pre nego što je propala. Tokom ovog perioda raste uticaj Rastafari pokreta u njegovoj muzici koja sve više napušta ska i prelazi na rege. Na snimaju svog singla ''Reage on Brodway'' u Londonu, dolazi do jedne nesvakidašnje epizode u muzičkoj istoriji regea. Nemajući para da se vrate nazad u SAD, Bob sklapa ugovor sa Kris Blekvelom, vlasnikom producentske kuće Island Records, da snimi rege album i da za to dobije unapred predujam od 8000 US $, dovoljno da se ceo band vrati kući. To je bilo prvi put da neki rege muzičar snimi album, do tada su snimani samo singlovi, a njihov album ''Catch the Fire'' je postigao izvanredan uspeh. Za njim sledi još jedan veliki uspeh, album ''Burning'' sa dva velika hita "Get Up Stand Up" i "I Shot the Sheriff". Ovaj drugi je u izvođenju Erika Kleptona dospeo na 1. mesto u SAD 1974. godine.

Na turneji po SAD 1973. godine, Bob i Vejlersi su nastupali kao predgrupa na koncertima grupe ''Sly and the Family Stone''. Nakon trećeg nastupa su otpušteni jer su postali popularniji od grupe koju su trebali da najave. Sledećih par godina je njihov uspeh stalno u porastu, napravili su par koncerata sa Brusom Springstinom, snimili živi nastup za radio, odradili su evropsku turneju na kojima su svi koncerti snimani a snimci iskorišćeni za izdavanje albuma ''Live'' sa koga je jedna pesma ''No Woman, No Cry'' postala svetski hit. Poslednji nastup kao grupa Vejlersi su imali na konceru Stivija Vundera u jamajčanskom domu za slepe. Bob nastavlja da snima sam i 1976. godine izlazi njegov album ''Rastman Vibration'' na kome se nalazi jedna od njegovih najmoćnijih pesama ''War'' gde je za tekst iskoristio govor cara Haila Selasija. Od njega dobija prsten ''Lava judejskog'' koji je nosio car Haila Selasije I, što je veliko priznanje za njegov rad. Ovaj prsten je nestao nakon njegove smrti što je diglo veliku prašinu u javnosti.

Na turneji po Engleskoj koja je bila još jedan veliki uspeh, u znak protesta političkim dešavanjima u Jamajci snimaju album ''Exodus'', koji je ostao na britanskim listama 56 nedelja. Na toj turneji je Bob Marlej igrajući fudbal u slobodnom vremenu povredio palac na nozi. Prilikom intervencije otklanjanja nokta u bolnici, lekari su pronašli da Bob boluje od raka i preporučili mu hemoterapiju. Bob je to odbio i nastavio sa radom ali se rak proširio toliko da su mu par meseci kasnije lekari preporučili amputaciju kako bi sprečili njegovo dalje širenje. Bob na to nije pristao, jer je bilo suprotno njegovoj Rastafarijskoj veri. Neki kažu da je odbio jer bi to uticalo i na njegovo kretanje i igru po bini za vreme koncerata. Vraća se u Jamajku 1978. godine kako bi svirao na humanitarnom koncertu 'One Love Peace', gde je ubedio predsednika Jamajke i lidera opozicije da se popnu na binu i rukuju sa se. Bob od Ujedinjenih Nacija dobija Medalju za mir u Trećem svetu. Tada prvi put posećuje i Afriku, boraveći u Keniji i Etiopiji, svirajući na koncertu u Gabonu a 1980. godine i na proslavi Dana nezavisnosti Zimbabvea, na poziv njihove vlade. Bob Marlej je rekao kasnije da je to najveća počast koju je dobio u životu.

Na poslednjoj turneji po SAD sa Stivijem Vunderom, dolazi do pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja i lekari mu kažu da se rak kojeg nije lečio toliko proširio da mu ostaje još samo jedan mesec života. Marlej je odlučio da nastavi turneju, ali je održao samo još dva koncerta pre nego je u Pitsburgu odlučio da se vrati u Jamajku i tamo umre. Stigao je do Majamija gde su mu u bolnici predložili eksperimentalno lečenje u Nemačkoj, na koje je pristao. U Nemačkoj je proslavio svoj poslednji, 36. rođendan i nakon neuspelog lečenja je krenuo nazad za Jamajku. Stigao je ponovo do Majamija i tu je umro 11. maja 1981. godine. Ceo svet ga je oplakivao i na hiljade ljudi je prisustvovalo njegovoj sahrani 21. maja. Grob Boba Marlija nalazi se u rodnom selu Devet Milja (Nine Miles). Posthumno je odlikovan i jamajčanskim Ordenom časti. Svet je izgubio jednog vatrenog borca za ljudska prava čija je borba nastavila da živi dugo posle njegove smrti.