Bigfut, ili Saskvoč (Bigfoot, Sasquatch) je po verovanju severnoameričkih indijanaca veliko, dlakavo čovekoliko stvorenje koje boravi na teritorijama severozapadnih SAD i u zapadnoj Kanadi, mada se u savremeno doba ''viđa'' i u predelima Velikih jezera i na jugu SAD, i predstavlja pandan himalajskom Jetiju.
Bigfut je opisan kao primat visine od 2 do 4,5 metara kada se uspravi, veoma razvijenog trupa, male šiljate glave i neprijatnog mirisa, čiji su otisci veličione oko 60 cm dugački i 20 cm široki. Za nastanak legende o ovom biću zaslužan je britanski istraživač Dejvid Tompson, koji je 1811. godine prvi objavio da je pronašao tragove ovog stvorenja. Od tada, svetu su predstavljeni još stotinu dokaza, snimaka, fotografija i crteža, ali ni jedan nije odoleo ispitu nauke kao relevantan dokaz o postojanju Bigfuta. Najpoiznatiji je video snimak Rodžera Patersona u Blaf Kriku (Bluff Creek), Arizona, iz 1967. godine, koji je i dan danas predmet mnogih rasprava i prepirki.
Bigfuta su viđali još američki starosedeoci (pogrešno nazvani Indijanci) u pretkolumbovo vreme, na zapadnoj obali Severne Amrike. Njihov naziv za to stvorenje se razlikovao od plemena do plemena, ali je u svim plemenima opisan kao ljudožder koji treroriše urođenička sela. Njihova verzija ni malo ne liči na današnju koja ga opisuje kao strašljivo biće koje se sklanja od ljudi čim ih ugleda. Mnogi naučnici smatraju da je to u stvari samo deo indijanskog folklora, priča za neposlušnu decu kojom ih roditelji plaše. Pitanje je zašto bi Indijanci decu plašili njime, kada je divljina Severne Amerike već imala dosta pretnji koje nisu izmišljenje, medved grizli ili planinski lav, na primer?
Primatolog Džon Nepier i antropolog Gordon Strasenburg su izneli teoriju da je Bigfut preživela vrsta Paranthropus Robustus, zbog oblika glave i načina hoda, uprkos činjenici da su fosilni ostaci te vrste pronađeni samo u Africi. Postoje studije da je to u stvari oblik Neandertalca ili Homo erectusa, ali ni njihovi ostaci nisu nikada nađeni u Severnoj ili Južnoj Americi. Nauka čak opovrgava i mogućnost da je to verzija velikog majmuna, kao gorila, jer su klimatski uslovi za takvu vrstu protiv takve teorije. Veliki majmuni i njihovi ostaci su prisutni samo u tropskim geografskim širinama, nikad u umerenim.
Mnogi istraživači koji su organizovali i učestvovali u ekspedicijama su proveli mesece, pa čak i godine na terenu, i nikada nisu pronašli niti jedan validan dokaz o postojanju Bigfuta. Džefri Meldrum je u svojoj knjizi tvrdio da je pronašao vezu sa fosilnim ostacima Gigantopithecusa, ali je naučna zajednica odlučno odbila takvu tvrdnju, jer je ta vrsta bila previše teška da bi mogla da hoda uspravno. Britanska naučnica, antropolog i primatolog, Džejn Gudal je na gostovanju u radio emisiji ''Science Friday'' izjavila na početku da je sigurna da postoje. Kako je emisija tekla dalje, Gudal je u nedostatku dokaza za takvu odlučnu tvrdnju, promenila izjavu da je ona u stvari romantik i da bi volela da postoje.
U poslednje vreme, zadnjih nekoliko decenija prošlog veka, pojavilo se i tumačenje da je Bigfut u stvari vanzemaljac. Postoji nekoliko teza koje dokazuju vezu između pojavljivanja NLO i viđenja Bigfuta u nekom regionu. Uprkos želji da se sve teorije moraju uzeti u obzir pre potvrđivanja ili negiranja, ovu teoriju moramo smatrati šalom, najblaže rečeno. Teško je verovati da je Bigfut u stvari Čubaka iz Lukasovih Ratova Zvezda, koji dolazi na Zemlju da bi plašio Indijance, pozirao pred kamerama turista, ili se krio od Imperijalnih jedinica Darta Vejdera.
Ekolog Robert Majkl Pajl u svojoj knjizi Where Bigfoot Walks: Crossing the Dark Divide, objavljenoj 1995. godine, tvrdi da ovakvih priča ima na svim kontinentima, i među svim kulturama, jer ljudi imaju potrebu za postojanjem nekog takvog čovelikog stvorenja. Dokle god se ne nađu čvrsti dokazi o postojanju ovog bića, naučna zajednica je odlučna u svom stavu da je Bigfut samo deo narodnog folklora, kao što je to himalajski Jeti, sibriski Almas, japanski Hibagon, kineski Yeren ili australijski Yowie.
