Sestre Margo i Ana su odrastale u porodici liberalnih Jevreja, posvećenih poslu i vaspitanju dece. Bili su požrtvovani i podsticajni roditelji, izuzetno zainteresovani za obrazovanje svojih devojčica. Nakon pobede Nacionalsocijalističke partije Adolfa Hitlera na izborima 1933. godine, usledile su masovne antisemitske demonstracije na ulicama Nemačke. Porodica Frank među prvim Jevrejima napušta Nemačku, i 1934. godine se seli u Holandiju.

Tamo uspevaju da nastave sa normalnim životom. Oto osniva preduzeće Pektakon koje se bavilo veleprodajom sušenog bilja, soli i začina. Ana je pohađala Montesori školu u Amsterdamu, i danas masovno prihvaćen napredni sistem obrazovanja koji je osnovala dr Marija Motesori. Od malena je mnogo čitala, i po sećanju njenih školskih drugarica volela i umela da piše, ali ne i da deli napisano i priča o tome. U svemu ostalom bila je otvorena, glasna i odlučna.

U maju 1940. godine Treći rajh je okupirao Holandiju. Uvedene su restriktivne mere za sve Jevreje. Margo i Ana su morale da napuste svoje škole i u skladu sa Dekretom o segregaciji upišu Jevrejski licej. Porodica je, kao i sve jevrejske porodice, bila pod stalnom prismotrom policije i obavezom redovnog prijavljivanja svojih aktivnosti. Oto Frank je morao da preda akcije u firmi Opekta i odrekne se svoje firme Pektakon u korist sugrađanina koji nije Jevrejin. Oba preduzeća su likvidirana, a njihova aktivna sredstva pripojena drugim kompanijama. Obim posla sa kojim je Oto uspeo da nastavi da radi obezbeđivao je porodici Frank skromno preživljavanje.

„Koliko je samo tata bio u pravu kad je rekao: sva deca moraju da paze na svoje odrastanje. Roditelji mogu samo da daju dobar savet, ali konačno formiranje karaktera jedne osobe leži u njenim rukama.”

Samo nekoliko dana nakon Aninog 13. rođendana, na adresu porodice Frank je stigao poziv od Centralne kancelarije za emigraciju Jevreja u Amsterdamu. Margo Frank, Anina starija sestra je pozvana da se javi u radni logor. To je bilo jedno od prvih potresnih svedočenja koje je Ana upisala u svoj improvizovani dnevnik, zapravo autogram-leksikon sa katancem, obložen crveno belom tkaninom. Taj rođendanski poklon od oca će postati njen verni pratilac naredne dve godine, a pretočen u knjigu 1947. godine jedno od najčitanijih posleratnih književnih dela. Knjiga Dnevnik Ane Frank je štampana u više od 30 miliona primeraka i prevedena na 67 jezika.

U ponedeljak, 6. jula 1942. godine, porodica Frank se preselila u tajni deo zgrade Opekte, sklonište koje će do avgusta 1944. godine biti njihov dom. Bila je to neobična selidba. Do tamo su otišli pešice, jer Jevrejima nije bilo dozvoljeno korišćenje javnog prevoza. Na sebi su nosili nekoliko slojeva odeće, jer bi nošenje prtljaga izazvalo sumnju policije i otkrilo njihove namere. Iza vrata maskiranih policom sa knjigama nalazio se stan na tri nivoa sa četiri male sobe i kupatilom. U njemu su, pored porodice Frank, spas potražili i Van Danovi - Hans, Petronela, i njihov 16-godišnji sin Petr. Kasnije iste godine im se pridružio i Otov prijatelj, stomatolog Alfred Dusl. Životi ove nesrećne osmočlane zajednice su zavisili od tajnih pomagača, članova pokreta Holandskog otpora koji su im donosili hranu i odeću rizikujući svoje živote.

Svakodnevno zapisujući svoja zapažanja, vesti koje je slušala i opisujući odnose unutar Tajne kuće (Ahterhausa), Ana je ostavila potresno svedočenje o periodu holokausta, ali i vernu sociološku studiju odnosa između ljudi zatečenih u smrtnoj opasnosti. Osmoro ljudi različitih karaktera, zavisni jedni od drugih i od tajnih pomagača čije sudbine takođe stavljaju na kocku, pokušava da opstane u skučenom prostoru koji ne smeju da napuste, a u čiju bezbednost danonoćno sumnjaju.

„Oslobodim se svega dok pišem; moje patnje nestaju, moja hrabrost se ponovo rađa. Papir ima više strpljenja nego ljudi.”

Veći deo dnevnika je napisan u formi pisama upućenih Keti. Nikada pouzdano nije utvrđeno da li je Keti stvaran lik, lik iz neke od njenih omiljenih knjiga, ili izmišljena prijateljica kojoj se Ana obraća. Kao i svaka devojčica njenog uzrasta, iako odrasta u nenormalnim uslovima, Ana preispituje svoje odnose sa članovima porodice. Otkriva koliko je ponekad izluđuje mirna i pitoma priroda sestre Margo, isto koliko i sarkazam i malodušnost majke. Vremenom, ona nalazi razumevanje za sestru i shvata patnju majke, ali se nižu komplikovani odnosi sa porodicom Van Dan, naročito sa njihovim sinom sa kojim Ana proživljava prvu platonsku ljubav. Svesna skučenosti prostora u kojem se nalaze i ograničenja koja su joj onemogućila da upoznaje druge vršnjake, Ana stalno preispituje svoja osećanja prema njemu. Zrno Sunca u tajno sklonište povremeno unose pomagači, ljudi koji svojim dolaskom nakratko prekinu sumornu svakodnevnicu, zarobljenu između nade u spasenje i straha od otkrivanja i smrti.

Nakon anonimne dojave, čiji počinilac nikada nije otkriven, policija upada u sklonište 4. avgusta 1944. godine i sve ukućane odvodi u štab Gestapoa. Pošto su bili uhapšeni tokom skrivanja, smatrani su kriminalcima i određeni za smeštaj u zatočeništvo uz težak fizički rad. Uhapšen je i jedan broj njihovih pomagača. Muškarci su zadržani izvesno vreme u radnom logoru za neprijatelje režima Amersfort, a devojke Mip Kolen i Eli Fosen (Anine Mip i Bip) su puštene nakon ispitivanja. Očajna Mip je pokušala da izdejstvuje oslobađanje svojih prijatelja nudeći nadležnom SS-oberšariferu visoku svotu novca kao mito, što on nije prihvatio. Ona i Eli su se vratile u sklonište i prikupile dokumenta i porodične fotografije porodica Frank i Van Dan, a između ostalog i Anin dnevnik koji je Mip nameravala da joj vrati nakon rata. Nikada nije pročitala originalnu verziju. Prvi put je saznala šta se u njemu nalazi kada je pročitala knjigu, i tada je izjavila da bi ga sigurno spalila da ga je pročitala, jer su u njemu bila brojna imena članova Holandskog otpora koja nacističke vlasti nisu smela da saznaju.

„Da bi zaslužio sreću treba činiti dobro i raditi, a ne spekulisati i lenčariti. Lenjost možda deluje privlačno, ali ti samo rad pričinjava pravo zadovoljstvo.”

Grupa iz tajnog skrovišta u zgradi Opekte deportovana je u Aušvic 3. septembra 1944. godine. Svi su se dobro držali u početku, mada su zbog razdvajanja muškaraca i žena Margo, Ana i Edit bile ubeđene da je Oto ubijen u gasnoj komori još tokom selekcije. U oktobru 1944. godine, njih tri i Petronela van Dan su bile među 8,000 logorašica koje su određene za marš u radni logor Bergen-Belzen. Anina majka Edit nije izdržala marš, zaostala je za grupom i umrla od gladi. Početkom marta 1945. godine, logor je pogodila epidemija tifusa. Stradalo je 17,000 zatvorenika. U razmaku od samo nekoliko dana, u martu 1945. godine, umrle su Margo i Ana. Njihova tela su spaljena i zakopana u masovnu grobnicu, a samo mesec dana kasnije Savezničke trupe su oslobodile logor. Od svih nekadašnjih stanovnika tajnog skrovišta preživeo je samo Anin otac, Oto Frank.

U julu 1945. godine, nakon što je Crveni krst potvrdio smrt svih članova Otove porodice, Mip Kolen mu je predala Anin dnevnik i hrpu papira na kojima je nastavila da piše nakon što je potrošila sve stranice malenog leksikona. Čitao ga je dugo, uz mnogo teskobe u srcu, jer se prisećao događaja koje je opisivala i otkrivao dubinu misli i osećanja deteta koje je izgubio. Dirnut njenom željom da postane pisac, koju je nekoliko puta spomenula u dnevniku, Oto odlučuje da objavi Anin rad 1947. godine.

„Čudim se sebi, da još nisam napustila sve svoje ideale, jer sada deluju tako apsurdni i neostvarivi. Ipak ih čuvam, jer uprkos svemu verujem da su ljudi u svojim srcima zaista dobri.”

Tokom godina, postojale su brojne spekulacije o autentičnosti Aninog dnevnika. Analize rukopisa, lepka, mastila i papira otklonile su svaku sumnju. Autor rukopisa kultne knjige je devojčica Anelis Mari Frank. Originalni dnevnik Ane Frank se nalazi u Rijksinstituut voor Oorlogsdocumentatie, holandskom institutu za ratnu dokumentaciju.