Amiši su se pojavili prvi put 1525.god. u Švajcarskoj rođeni iz anabaptističkog pokreta, i do kraja XVII veka su se proširili na teritorije Francuske, Holandije i Nemačke. Smatrali su da je za svakog hrišćanina krštenje dvostruki akt, prvi put kada se rodi, a drugi put kada odraste, po principu slobodnog izbora crkve kojoj će pripadati, veruju u Hristovu pokornost i klone se svake upotrebe sile, te zbog toga nisu učestvovali ni u kakvoj vojnoj aktivnosti. Što zbog svojih verovanja, a nešto i zbog ljubomornog delovanja crkve u to doba da odbrani i sačuva svoje stado, Amiši su bili izloženi velikom progonu, napadani na ulicama i hapšeni, zabranjena im je bilo kakva javna delatnost i učešče u radu crkve, te se tada počelo praktikovati kućno bogosluženje koje je i danas u upotrebi. Zbog sve težeg života u domovini počela su masovne migracije u Novi svet koji je tada značio i novi početak za mnoge ljude. Svoj novi dom su našli na teritoriji Pensilvanije, Ohaja, Kanzasa, Indijane i Ajove, gde i sada živi oko 130.000 pripadnika ove zajednice, od ukupno 200.000 koliko ih ima u svetu.

Njihov način života se zasniva na principima da je sve što je čovek izmislio da bi sebi pomogao u radu i životu đavolje delo kako bi ga odvojio od istinskog puta vernika. Odevaju se skromno i identično, ne briju brade već ih puštaju da rastu nekontrolisano. Žene ne nose kapute i jakne, već se pri izlasku ogrću toplim vunenim šalovima, što je posledica njihovog verovanja da je ženi mesto u kući gde je zadužena za kuvanje, krojenje i šivenje odeće muškarcima. Ženama je zabranjeno da koriste dugmad na odeći jer su kalorična i kitnjasta, ma šta god im značilo to kalorično. Kada izlaze negde dalje od kuće, koriste identične konjske zaprege kao jedino prevozno sredstvo. U SAD je obavezan saobraćajni znak upozorenja sa slikom konjske zaprege u oblastima gde žive Amiši. Prilikom gradnje kuća i ostalih pomoćnih zgrada, okuplja se cela zajednica od oko 20-30 porodica koliko ih žive zajedno i kompletna gradnja se obavlja kao i pri kolonizaciji Sjedinjenih Država, pomoću konopca i na o-ruk. Nekorišćenje električne energije i telefona jeste čudno i nerazumljivo, ali nije nešto što se ne dešava u ostatku sveta. Međutim najekstremnije je svakako odbijanje medicinske pomoći u slučaju potrebe. Amiši se u slučaju bolesti nekog svog člana okupljaju u kući obolelog i mole se za uspešno ozdravljenje, odbijajući mogućnosti savremene medicine makar krajnji ishod bila i smrt obolelog. Zbog toga su često na meti dobronamernih organizacija za zaštitu čoveka i dece koja ih proganjaju na sudovima zbog nehumanog odnosa prema bližnjima.

Njihov način života koji se zasniva na odvojenosti od društva praktikuje sklapanje brakova samo među sobom, što ima za posledicu da su skoro svi Amiši u jednoj zajednici bliži ili dalji rođaci. Nije redak slučaj da se zbog te genetske izolacije javljaju mnoge nasledne bolesti ali one nemaju uticaja da se Amiši predomisle u vezi svoje tradicije i uverenja. Amiši imaju veliko potomstvo, u proseku 8 do 10 deteta, i svi se bave poljoprivredom ili stočarstvom do polaska u školu koja traje 8 godina. Dok za vreme školovanja uče ono najpotrebnije za njihovu zajednicu (pisanje, čitanje, aritmetiku i Bogosluženje) deca se u slobodno vreme bave poljoprivredom ili čuvanjem stoke, a to rade i nakon završenog školovanja. U periodu od 15 do 17 godine, muškim pripadnicima Amiške zajednice je dozvoljeno da upoznaju spoljni svet i odluče da li će se vratiti svojim korenima ili napustiti svoje porodice i početi samostalan život u civilizaciji. Interesantno je da se čak 90% mladića vrati nazad kućnom pragu gde počinju život kao punopravni pripadnik amiške zajednice, a to podrazumeva drugo krštenje, ženidbu i pravljenje velikog potomstva nakon napornog rada u polju ili sa stokom. Vrlo ograničeno shvatanje bogatog i raznovrsnog života za ostatak sveta, ali Amiši i ne žele da budu deo ostatka sveta, srećni u svojoj odvojenosti. Čak su se bunili kada je snimljen film ‘’Svedok’’ sa Harisonom Fordom u glavnoj ulozi gde je jedan od glavnih likova amiški dečak kao svedok zločinu. Iako se film ne podsmeva niti na bilo koji drugi način osuđuje njihovu zajednicu, Amiši su dugo protestvovali zbog javnog prikazivanja njihovog načina života.

Šta li bi tek radili da su Stiven Spilberg i Džordž Lukas snimali film?

Izvor podataka i slika:

• http://sr.wikipedia.org;
• http://www.teen.ba;
• http://www.politika.rs