Jedan od najznačajnijih pesnika srpske lirike rođen je u Mostaru, gradu na Neretvi čuvenom po starom mostu u srcu Hercegovine, u kojem je i proveo najveći deo svog života. Kako je rano ostao bez oca, o njemu se starao stric, koji kao trgovac baš i nije imao mnogo razumevanja za poeziju, pa je Šantić pohađao tgovačku školu u Ljubljani i Trstu. Kada se 1883. vratio u Mostar, u narod koji je bio vidno depresivan zbog nedavno ugušenog ustanka protiv Austrije, pokušavao je da se snađe vodivši knjige u očevoj trgovini i bio prilično povučen, a onda se u njemu rodio bunt koji ga je krupnim koracima uveo u književni i društveni rad tog doba, na prelasku iz XIX u XX vek.

Možda zbog toga što je imao dve velike nesrećne ljubavi, u njegovoj ljubavnoj poeziji najčešći motiv je čežnja. Iako je u svom stvaralaštvu mnogo pesama posvetio ženama, njegova prva velika ljubav je bila Anka Tomlinović, ćerka hrvatskog fotografa. Ljubav joj je izjavio objavivši pesmu „Ako hoćeš“ u tadašnjem „Javoru“, a onda, pretrnuvši od isčekivanja njene reakcije, čekao šta će reći. Pružila mu je novine bez komentara, ali u odlasku dobacila: „Što se tiče onoga ako hoćeš – hoću“. Kako su živeli u sredini u kojoj se ništa nije moglo sakriti, iz verskih razloga su se ovoj sreći usprotivile obe porodice. Rastali su se, a godinu dana kasnije Anka se udala za bankarskog činovnika - katolika, sa kojim se veoma brzo preselila u drugi grad.

Ako hoćeš da o zori pjevam tebi pjesme moje, oj, ne bježi sa prozora, da ja gledam lice tvoje! Ako hoćeš da ti pjevam onu tihu noćnu milu, razvij tvoju gustu kosu, mirisavu meku svilu!

Šantić je tugovao za Ankom sve dok jedne večeri u njegov život nije pompezno ušla glumica Zorka Šolina. Njena šarmantna drskost u ophođenju je odmah privukla pesnika, ali je ubrzo shvatio da nju nije bilo lako voleti. Za razliku od Anke, Zorka je bila otvorena izazovna devojka, koja je volela da koketira, pa pesnik nikada nije bio siguran da li su njihova osećanja obostrana. Veliko razočarenje je doživeo kada ju je, verujući da će se na taj način ona konačno skrasiti, zaprosio, i kada ga je ona na prilično teatralan način odbila.

Kako je Mostar bio zajednica tri konfesije, njegova ljubavna poezija se razvila pod njihovim jakim uticajem, negde između sevdalinke i muslimanske pesme. Njegove heroine su devojke smeštene u bašte, behare i hamame, i mada su okićene đerdanima njihova lepota je skrivena. Jedna od njih je pesma koja je ušla u sve naše antologije, „Emina”.

I danas kod Lučkog mosta stoji statua Emine Sefić-Koluder, devojke čija će lepota zauvek živeti u jednoj od najlepših ljubavnih pesama napisanih na našem prostoru. Prema izvorima, čini se da se oni nikada nisu sreli, da je bila samo njegova utopija.

Osim što su iza njega ostale dirljive pesme protkane ljubavnom tugom, Šantić je pisao i snažnu socijalnu poeziju posvećenu svom narodu, u kojoj se prepliće ponos zbog junačke prošlosti, protest zbog mučne sadašnjosti i vera u bolju budućnost.

Ostajte ovdje! Sunce tuđeg neba, neće vas grijat kô što ovo grije. Grki su tamo zalogaji hljeba, gdje svoga nema i gdje brata nije.

Svoju umetničku zrelost je doživeo između 1905. i 1910. kada je njegova sposobnost povezivanja idejnih i pesničkih patnji dva veka koji se prepliću, u njemu stvorila jaku rodoljubivu zrelost. Njegov motiv su ostali čežnja i tuga, ali i prkos zbog unutrašnje boli koju čine njegove dve muze: žena kao individua i pripadnost narodu koga bezgranično voli.

Napisana iz srca, kao patriotska pesma koje se mnogi naši ljudi u tuđini rado sete „Ostajte ovde”, puna nacionalnog zanosa kojom su nebrojeni iseljenici ispraćeni onda, a ispraćamo ih i danas, odavno je postala oda onih koji danas žive širom sveta, a koji je onda kada ih obuhvati nostalgija za domom i rodnim krajem, nekako rado citiraju.

Naglašavajući patnju i mučeništvo kao istorijsku sudbinu srpskog naroda, (Mi znamo sudbu), Šantić je kao društveno aktivan pravoslavac uspeo da bogatstvo svih onih koji su živeli na jednom prostoru objedini svojom poezijom na način zbog koga mu se sva tri naroda ne samo sa radošću i nostalgijom vraćaju, već ga svojataju i pamte kao pesnika čija je reč nadvisila religijske, političke i čaršijske podele.

Napustio nas je 2. februara 1924.