Pismo koje je 15. marta 1933. godine magazinu The New Yorker uputila mlada Judora Elis Velti (Eudora Alice Welty 1909 - 2001) našlo je mesto u knjizi Šona Ušera Pisma: Korespodencija koja zaslužuje širu publiku. Oduševio nas je sadržaj, mešavina dubokog poštovanja i krajnje prisnog ophođenja, samopouzdanja i isticanja svojih mana, par (ne)namernih duhovitosti i zanimljiv epilog.

Gospodo,

Pretpostavljam da bi vas od moje prijave za posao u vašem magazinu više zanimala čak i igra senki i prstiju, ali kao i obično, ne možemo uvek dobiti ono što želimo.

Imam 23 godine i u Njujorku sam šest nedelja. Bila sam Njujorčanka celih godinu dana 1930-31, dok sam pohađala časove marketinga u Poslovnoj školi Kolumbija. Zapravo sam južnjakinja, iz Misisipija, najzaostalije američke države. Mogu vam ponuditi preporuke Valtera H. Pejdža koji, na moju nesreću, više ne radi u izdavačkoj kući Dabldej-Pejdž, a koja se više i ne zove Dabldej-Pejdž.

Diplomirala sam Engleski jezik na Univerzitetu Viskonsin 1929. godine, lako i bez muke. Poslednjih osamnaest meseci izgarala sam na radio-stanici Džekson iz Misisipija pišući scenarija, drame, reklame, govore za Deda Mraza i pamflete za životno osiguranje; dala sam otkaz.

Šta bih mogla da radim za vas? Posetila sam neverovatan broj galerija i pogledala brdo starih filmova u poslednje vreme, mogla bih da pišem kritike iz svog ugla. Valjda. Zapravo, nedavno sam skovala reč koja opisuje Matisove slike - konkubiananas. To vam govori kakav je moj um - brz i rastrojen. Proždrljivo čitam, i imam stav o pročitanom.

Otkad sam kupila sliku Indije, veliki broj ploča za fonograf od gos. Nusbarijuma i Sezanove „Kupačice” (to vam, nadam se, govori da čitam Kamingsa) ne mogu da dočekam da imam svoj stan i fonograf. Kako bih volela da radim za vas! Člančić ujutru - člančić uveče, ako ne možete da me zaposlite puno radno vreme, mada bih radila kao rob. Takođe, mogu da crtam kao vaš gos. Turber, u slučaju da on ne postiže. Učila sam i oslikavanje cveća.

Pojma nemam gde bih pokušala za slučaj da me vi odbijete; razumem da se to vas ne tiče, ali uzmite u obzir moju drugu alternativu: Univerzitet u Njujorku mi nudi 12$ da igram u „Kongu” Vašela Lindzija. Kongovaću. To je sve što imam da vam kažem i ponavljam da sam veliki radnik.

Vaša,

Judora Velti

Urednici The New Yorker-a su ostali imuni na ovaj biser inteligentne harizme, nisu je udostojili ni odgovora. Možda nisu razumeli termin konkubiananas, mada je slavni Anri Matis zaista voleo da slika konkubine i ananas. Judora je, kao što je i obećala - kongovala, ali ne samo u izvedbama dela Vašela Lindzija koja su se bavila položajem Afro-amerikanaca. Posvetila se fotografisanju crnačke populacije u rodnom Misisipiju tokom velike finansijske krize. Njene fotografije danas predstavljaju značajno istorijsko svedočenje, a sa umetničke strane im se pripisuje izuzetna emotivnost i sposobnost uočavanja i beleženja najznačajnijih životnih trenutaka. Zbirke njenih fotografija objavljene su kao Jedno vreme, jedno mesto (1971) i Fotografije (1989).

Vrlo brzo je postala poznata i po svojim kratkim pričama, kojima ni The New Yorker nije odoleo. Objavili su veliki broj njenih radova. Za svoj roman, Kćer optimiste, nagrađena je prestižnom Pulicerovom nagradom, a magazin koji je jednom prevideo njen šarm je pisao:

„čudo kompresije, jedna od onih knjiga čiji je uticaj tako dubok da daleko premašuje njen obim, delo čije pisanje zahteva vreme dugo kao ljudski vek!”

Univerzitet Harvard je izdao njenu knjigu Piščevi počeci, prvo Harvardovo izdanje koje je dospelo na listu bestselera. U međuvremenu je postala prva žena koja je nagrađena Predsedničkom medaljom slobode za literarni izraz. Bila je jedini pisac čiju je knjigu za života objavila Biblioteka Amerike. Kritika danas smatra Judoru Elis Velti za jednu od najvećih umetnica američkog juga svih vremena, koja je uz mnogo emocija, humora i satire rečima i fotografijom ovekovečila porodične i društvene odnose svojih savremenika.