Ako bismo morali da navedemo jednu namirnicu sa kojom ne možemo preterati, većina bi rekla - voda. U stalnom smo strahu da je ne pijemo dovoljno, najčešće ni blizu čuvene preporuke „8 čaša na dan”.
Naučnici upozoravaju da prekomerno konzumiranje vode u nekim slučajevima može biti opasnije od dehidratacije. Ranije ove godine, svet je obišla vest sa ruba razuma. Devojka stara 28 godina, na bizarnom takimičenju za Nintendo konzolu u Kaliforniji, popila je 6 litara vode za 3 sata i nakon nekoliko časova preminula od nečega što je nazvano - trovanje vodom. Slična smrt je 2005. godine zadesila studenta, sportistu na Univezitetu Kalifornija, koji je između serija sklekova pio velike količine vode. Iste godine, studija objavljena u New England Journal of Medicine je pokazala da jedan od 6 učesnika maratona razvija neku vrstu hiponatremije, ili razređivanje krvi izazvano konzumiranjem prekomerne količine vode.
Sama reč hiponatremija je grčko-latinskog porekla i opisuje „manjak soli u krvi”. Kvantitativno govoreći, kada koncentracija natrijuma u krvi padne ispod 135 milimola po litru, nastaju simptomi „trovanja vodom” koji podrazumevaju glavobolju, nesvesticu, mučninu, često mokrenje i psihičke tegobe poput dezorijentacije.
U ljudskom telu bubrezi kontrolišu količinu vode, soli i ostalih materija filtrirajući krv kroz milione izuvijanih tubula. Kada osoba u kratkom periodu popije veliku količinu vode, bubrezi svoj posao ne mogu da urade efikasno i, jednostavno govoreći, krv postaje razvodnjena. Višak vode iz krvi kreće ka ćelijama u kojima je veća koncentracija soli, i one se pod pritiskom šire kao baloni.
Većina ćelija ima prostor za rast volumena, jer grade relativno rastegljiva tkiva poput masti ili mišića. Međutim, sa neuronima nije taj slučaj. Ćelije mozga su tesno napakovane unutar rigidnog koštanog kaveza, lobanje, i taj skučeni prostor dele sa krvnim sudovima i cerebrospinalnom tečnošću. Unutar lobanje nema prostora za širenje i otoke.
Iz tog razloga, otok mozga može biti poguban. Brza i jaka hiponatremija uzrokuje ulazak vode u moždane ćelije što dovodi do otoka mozga koji se manifestuje grčevima, prestankom disanja, komom i krvarenjem u mozgu. Sve ovo, pojedinačno i udruženo, može izazvati naglu smrt.
Zašto su ljudi ubeđeni da moraju da piju vodu i kada nisu žedni? Po rečima dr Heinza Valtina, nefrologa iz Medicinskog centra Dartmouth, ideja da je neophodno piti velike količine vode i kada telo nije pod fizičkim naporom ili izloženo visokim temperaturama nema naučnu osnovu. Čak i kada osoba radi teške fizičke poslove na suncu ili trči maraton, hipotalamus prepoznaje izmenjene okolnosti i izaziva pojačano lučenje vazopresina, hormona koji nalaže bubrezima da štede vodu. Ako u takvim okolnostima, kada telo već samo po sebi počinje da čuva vodu, sistem opteretite sa nenormalnim količinama tečnosti, možete izazvati hiponatremiju i praktično se otrovati vodom.
Sličan stav zastupa i dr Joseph Verbalis, načelnik Medicinskog centra Univerziteta Džordžtaun, koji daje i objašnjenje prevedeno na jezik brojeva. U normalnim okolnostima, bubrezi tokom 1h mogu da prerade 800-1000 ml tečnosti. Ukoliko je organizam pod fizičkim naporom, ovaj kapacitet se spušta na svega 100 ml. Ukoliko biste tada pili litar vode na sat, jasno je koliko će tečnosti „lutati po telu”. Iako oprezno govori o optimalnom unosu vode tokom velikih fizičkih napora, dr Verbalis tvrdi da ne bismo smeli da unesemo količinu veću od 500 ml vode na sat ni tokom najvećih fizičkih napora i perioda pojačanog znojenja.
Stručnjaci se slažu da rehidratacija posle napora mora biti postepena i da čak ni voda ne predstavlja namirnicu bezbednu za konzumiranje u neograničenim količinama, kako se uglavnom veruje.
