Mada je rođen u Italiji, u malom gradu Arecu, Petrarka je najveći deo svog života proveo u Avinjonu u južnoj Francuskoj. Kako je njegov otac bio dvorski notar, kada je kuga zavladala Italijom na insistiranje pape Klimenta V cela porodica se preselila u Avinjon, koji je postao sedište čak sedam papa poglavara Rimokatoličke crkve.

Iako se Petrarka prevashodno interesovao za pisanje, na nagovor oca studirao je pravo u Montpeijeru i Bolonji, ali se nakon očeve smrti vratio u Avinjon gde je maštajući o ponovnom ujedinjenju Italije (MojaItalija) radio prvo kao dvorski savetnik, a potom i kao papski izaslanik putujući po celoj Evropi. U to vreme je objavio prvi prevod Homera i Ciceronova pisma na latinskom, a sakupivši značajne istorijske podatke i svoje najčuvenije istorijsko delo Poznati ljudi (De Viris Illustribus) u kojem je pisao o rimskim herojima od Romula do Cezara, Aleksandra Velikog, Pira i Hanibala.

Bio je prvi pesnik koji je, 8. aprila 1341. godine, za svoje stvaralaštvo krunisan lovorovim vencem na Kapitolu u Rimu, kao i prvi čovek koji je osvojio vrh Mont Vantua (1909 m nadmorske visine), što se danas smatra prvim koracima u alpinizmu, a sam Petrarka prvim alpinistom.

Čini se da je otac humanizma dobio status poeta laureatus mnogo pre nego što je napisao dela po kojima ga mi danas pamtimo, a to su zbirke kancona i soneta na koje ga je nadahnula Laura, njegova večna muza.

Pored boginja, istorija pamti mnoge žene koje su kao životne saputnice, prijateljice ili ljubavnice, nadahnjivale umetnike u njihovom stvaralaštvu. Neke od njih su bile dostojne, neke nedostojne značaja koji su im pridavali, a neke su predstavljale samo neostvaren san za koji se analitičari često pitaju da li su uopšte i postojale.

Jedna od njih je Laura, najslavnija muza svih vremena, čije realno postojanje do danas nije utvrđeno, ali bez koje, stvarne ili izmaštane, nikada ne bi nastao Kanconijer, delo koje se smatra za jednim od najsavršenijih pesničkih dela renesanse.

Pretpostavlja se da se u tom liku krije izvesna Laura de Noves koju je pesnik prvi put ugledao u tom, za njega sudbonosnom Avinjonu, u crkvi Sv. Klare 6. aprila 1327. (ovom susretu je posvećen Sonet br.61). Platonska ljubav pesnika prema ženi koja se udala 1325. za Uga de Sada i njegovo kavaljerstvo zbog kojeg je znajući da je njihova ljubav nemoguća, nikada nije otkrio o kome se zapravo radi, stvorilo je mit u kome se samo nagađa da se tog sudbonosnog dana rodila ljubav koja je u njemu plamtela 21 godinu, a kada je Laura 6. aprila 1348. preminula pesnika je tuga dugi niz godina držala u suzama neostvarene ljubavi.

Kanconijer (Canzoniere) obuhvata 366 lirskih pesama koje su podeljene na dve celine: 1. ona koju je pesnik pisao za života gospe Laure, Madone Laure In Vita i one koju je stvarao u periodu nakon njene smrti, Madona Laura In Morte, pisane u formi italijanske tradicije koju je doveo do savršenstva.

Misao o Lauri se javlja i u drugim delima velikog pesnika, ali upoređujući Kanconijer i Trijumf u odnosu na mesto koje u njima zauzima Laura, italijanski pesnik i teoretičar Eros Sekvi je izjavio: Dok je u Trijumfu Laura samo trenutak svetlosti i poezije, u Kanconijeru su veoma retki trenuci u kojima ona nije svetlost velike poezije.

Dok su Grci i Rimljani svojim predivnim boginjama - muzama podizali hramove poput muzeja u Aleksandriji u kome se čuvalo celokupno blago grčkog pesništva (oko 700.000 svitaka) a koji je uništen, Petrarka je svojoj muzi napravio hram koji ni jedan požar ili bačena bomba ne može da uništi.

Petrarka se pred kraj života povukao u malo mestašce Arka, gde se do kraja života bavio pisanjem, sve dok nas 1374. nije fizički napustio, ali su njegova poezija i Laura u njoj, nastavili da žive večno.