Sarajevski atentat, koji je označio oslobađanje naroda u BiH od kmetstva i viševekovnog ropstva, u istoriji je zabeležen kao direktan povod za otpočinjanje I svetskog rata. Ovaj istorijski detalj se verovatno samo na našim prostorima izučavao sa dva aspekta: direktnog povoda i faktičkog uzroka I svetskog rata, koji su generacijama šturo i faktografski usađivani u mozak. Za ostatak sveta, priča je bila jednostavna - „rat je počeo kada je u Sarajevu Gavrilo Princip izvršio atentat na prestolonaslednika Franca Ferdinanda”.

Srbi se nikada nisu dosledno odredili prema ovom događaju, bar ne na način koji bi suštinu približio današnjem čoveku, zbunjenom serijom burnih dešavanja u prošlom veku.

Ključna pitanja šta se zaista desilo u Sarajevu na Vidovdan 1914, možda je najbolje postavio Andreas Prohaska u filmu „Atentat” snimljenom povodom stogodišnjice početka I svetskog rata.

• Šta je Ferdinand radio u tek anektiranoj državi, paradirajući na veliki pravoslavni praznik pred potlačenim i porobljenim narodom?
• Zašto je samo 35 policajaca čuvalo paradu visokog bezbednosnog rizika?
• Da li je stavljanje ne previše bistrog nadvojvode u položaj lake mete bilo deo perfidnog mozaika nemačko-austrougarskog vojnog establišmenta?
• Zašto se nikada nije otkrio razlog iz kojeg je kolona automobila skrenula sa predviđene rute i doslovno naletela na Principa u sporednoj ulici?
• I možda najvažnije, ko su bili tih deset dečaka sa oružjem u jednom, a cijanidom u drugom džepu, koji su 28. juna 1914 čekali nadvojvodu Ferdinanda na ulicama Sarajeva sa idejom da stanu na put tiraniji i potom umru?

Na spomen ploči koja je stajala na mestu atentata u vreme kraljevine Jugoslavije je pisalo:

„Na ovom istorijskom mjestu Gavrilo Princip navijesti slobodu na Vidovdan 15. (28) juna 1914.”

Duša Gavrila Principa, starog samo 19 godina na dan atentata, nije imala mira ni nakon što je posle četiri godine tamničenja, 1918. godine, napustila telo izmučeno stravičnim torturama. Njegovim delom se bave i danas, često stvarajući sumanute paralele između atentata na tiranina sa početka XX veka i savremenih targetovanih atentata kao dobro organizovanih terorističkih akata. Ovakva povezivanja pokazuju visok stepen ignorisanja istorijskih činjenica i razumevanja vremena kada je bilo nerealno očekivati da se teror nad jednim narodom spreči diplomatskim putem, ili kroz intervencije međunarodne zajednice. Da li se ikada, a naročito u to vreme, akt borbe za narodno oslobođenje mogao smatrati terorističkim?

Da li je Princip bio indokriniran politikom „Mlade Bosne” ili ne, u ovom trenutku je nebitno. Sve poznate činjenice, koje su na videlo izašle tokom suđenja i kasnijom rekonstrukcijom događaja, pokazuju da je Gavrilo na Vidovdan 1914. godine čudnim spletom okolnosti dobio priliku da se lično obračuna sa kamenom oko vrata svog naroda. Njegova vera u ideje jugoslovenstva je postala temelj ujedinjenja Jugoslovena koji su u tom istorijskom periodu takvo jedinstvo priželjkivali.

Surovost koju su pokazali nakon svega, obračunavajući se sami sa sobom, ne može biti njegova krivica, niti je sa klevetničkim žarom treba tražiti u čistoj ideji jugoslovenstva koju je zastupao.