Pre dvadeset godina, Inakadata je gotovo potpuno zamrla zbog smanjenja broja stanovnika, velikih dugova i drastičnog pada prihoda od poljoprivrede. Kada su 1981. godine ovde otkrivena nalazišta polja pirinča stara 2000 godina, seoske vlasti su pokušale da komercijalizuju arheološko nalazište izgradnjom tematskog zabavnog parka iz doba neolita. Ne samo da se projekat pokazao kao neisplativ, nego je selo zapalo u dug od 106 miliona dolara, što je više od njihovog trostrukog godišnjeg budžeta.

Umetnost pirinčanih polja je nastala kao očajnički pokušaj da se ekonomija sela nekako stavi na noge. Najam polja i pripremni radovi koštaju oko 35000$ godišnje, ali je dobit višestruka. Poseta poljima se ne naplaćuje, već se sav prihod prikupi od donacija koje ostavljaju turisti, zadivljeni pogledom na rezultate mukotrpnog rada volontera koji rade na ovom projektu. Iznad polja je podignuta platforma, koja je tokom sezone prepuna radoznalih posmatrača. Neretko je u malom selu saobraćaj potpuno zagušen zbog velikog broja turista.

Slike se prvo dizajniraju kompjuterski da bi se napravio detaljan plan sadnje. Nakon toga, deset hiljada volontera sadi izdanke pirinča, dobijene genetskim inženjeringom u raznim bojama - tamno crvenoj, žutoj i beloj, koje se mešaju sa lokalnim sortama da bi se stvorio zamišljeni dizajn. Svake godine rezultati su sve bolji, a slike koje rastu na pirinčanim poljima sve komplikovanije i zanimljivije.

Povedeni primerom Inakadate, mnoga sela u Japanu počinju da stvaraju svoju umetnost pirinčanih polja, ali se ovi pionirski projekti ne mogu meriti sa veštinom iskusnih „slikara” iz sela koje je započelo tradiciju živih slika na poljima pirinča.