Na današnji dan, 8. aprila 1937. rođen je najbolji slikar među srpskim piscima i najbolji pisac među našim slikarima, novinar i boem dečačkog srca, Momčilo Momo Kapor.

Najčešće u farmerkama i teksas košulji podvrnutih rukava, u društvu džeza, vina i cigarete u ruci, na pitanje kada bi verovao u reinkarnaciju šta bi voleo da bude u drugom životu, jednom prilikom je bez mnogo razmišljanja odgovorio: „Ponedeljak, tada počinje zbivanje, tada sve počinje, počinje svet.“

Jutarnji ritual Mome Kapora je podrazumevao da uz jutarnju kafu prelista beogradske novine dok još mirišu na štampu, a onda kada u njima pročita uglavnom loše vesti pobegne nazad u krevet pitajući se šta bi drugo mogao da radi u jednom tako glupom danu u kojem ne vidi razlog sopstvenog prisustva, osim da traži reč, tu toliko važnu reč kojom bi dok skita i priča opisao ovaj ludi grad i neverovatan narod sa kojim živi i koji ga svakoga dana svojim ne činjenjem i pristajanjem iznova inspiriše.

„Traži se ona reč što mi je već dugo na vrh jezika, a nikako da je izgovorim i napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma nadajući se da ju je neko možda poslao poštom, ali u njemu samo pronalazim neplaćene račune i opomene.“

U svom bogatom književnom opusu ostavio nam je romane: Provincijalac, Foliranti, Ada, Zoe, Zelena čoja Montenegra, Poslednji let za Sarajevo, Hronika izgubljenog grada, Beleške jedne Ane, Una i Knjiga žalbi. Mnogi ga pamte i kao scenaristu brojnih televizijskih serija i dugometražih filmova od kojih je najpoznatiji Valter brani Sarajevo.

Svom Beogradu je ostavio jedinstvenu vrstu putopisa Skitam i pričam u kojoj je pokušao da objasni šta se dešava čoveku koji samo stoji na uglu i gleda kako život pored njega prolazi. Shvativši da bi u nekom drugom, normalnijem gradu verovatno „skapao od dosade”, opisivao je svet naše prestonice usavršavajući tehniku gluvarenja, učinivši da svako ko čita ovo njegovo delo istinski oseti ritam grada u kome se na svakom ćošku bistri politika, srbuje, evropeizira, ali na tome i završava.

U njegovim delima čitalac lako prepoznaje blisku i pre svega ljudsku situaciju, koja iako rečita nije začinjena teškom formom. Veoma domišljato, pomalo filozofski ali duhovito, Kapor nam tako prirodno i neposredno otkriva suštinu koju lako prepoznajemo u događajima oko nas i u ljudima sa kojima se svakodnevno susrećemo, da ne možemo a da se ne zapitamo da li smo ti njegovi junaci zapravo mi. Danas se svrstava u red naših najčitanijih pisaca, a njegova dela su prevođena na francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.

„Ne, nije me sramota da stojim na buvljaku i prodajem osećanja. Moja su!
Važno je da ne kradem, a od nečega se mora živeti.“

Duhovito u svom boemskom maniru, jednom prilikom je izjavio: Ne, ja neću umreti, ja ću postati još jedan nenadoknadiv gubitak za našu kulturu. I zaista, od kada je 3. marta 2010. preminuo u Beogradu gde je i sahranjen u Aleji velikana, nedostaje nam toliko da se od tada svake godine u septembru održava festival Momin krug koji nas kroz životne priče našeg velikog pisca i slikara vodi Kaporovim tragom po Beogradu.

Zvezde padaju i danju, samo što to mnogi nisu u stanju da vide.